Šta su kreativne industrije? Da li su samo područje koji smo nekad zvali kulturnim industrijama – muzika, izdavaštvo i film, ili se danas to područje proširilo na ceo spektar drugih aktivnosti. Britanska definicija kaže, i to je definicija britanskog ministarstva kulture koje ima društvenu moć, da su to sve one grane umetnosti koje imaju moć stvaranja bogatstva i radnih mesta. Sasvim banalno poređenje – kada odštampate knjigu na engleskom jeziku, ona možda i može da stvori bogatstvo. Kada odštampate knjigu na estonskom, pa i na srpskom jeziku, ona sigurno ne može da stvori društveno bogatstvo. Sem ako se ne radi o nekom horoskopu, kuvaru itd .
I danas, brojne su države koje, ipak, ne odustaju od „tradicionalne“ kulturne politike, istovremeno govoreći i o kreativnosti, one ne zaboravljaju da su umetnost i tradicija, kao i kreativnost, pokretači evropskih kultura, jer sve to duboko je ukorenjeno u evropsko kulturno biće. Najkreativniji sektori u polju kulture nisu po sebi niti javni, ni privatni, ni civilni. Iako privatni sektor u nekim drugim oblastima društva prednjači po inovativnosti, kreativnosti, spremnosti na rizik, u domenu kulture taj sektor je najmanje spreman na rizik jer ne želi da gubi novac, otuda i najmanje prednjači u inovativnosti.
Kreativni sektori su oni koji omogućavaju kreativne timove
Kreativni sektori u kulturi su, dakle, oni u kojima kreativni pojednici sa dobrim liderskim kapacitetima omogućavaju stvaranje kreativnih timova. Tu dolazimo do odgovora zašto javni sektor kod nas često nije kreativan. Zato što se na čelo institucija u javnom sektoru još uvek ne biraju kreativni pojedinci već se imenuju politički podobni. Dok se ne počne sa implementiranjem Zakona o kulturi koji zahteva izbor a ne imenovanje pojedinca, dotle je jasno da kultura, kao i bilo šta drugo što je u javnom sektoru, ne može biti kreativno jer će biti politički osujećeno i sprečeno.
Otuda kod nas, bar što se kreativnog rada tiče, prednost civilnog sektora. Međutim, ova podela da je sve državno ili privatno (civilni sektor se često vezuje za privatni, jer za njega važe zakoni privatnog neprofitnog sektora) ne važi uvek. Postoji ceo spektar mogućnosti za nešto između, something in between. Muzejima u Velikoj Britaniji ne upravlja država, ali nisu ni privatni, a ne pripadaju ni civilnom društvu onako kako ga mi razumemo. Oni su upravo „nešto između“ da bi imali najveću moguću slobodu delovanja.
Privatni sektor nije uvek prostor slobode
Privatan sektor nije po pravilu prostor slobode, često je to prostor neslobode, jer, rukovođen merkantilističkim interesima, pravi proizvode koji se sviđaju drugima. Najuspešniji modeli jesu paradržavni – ni privatni ni državni. Sada je politika takva da se pomaže profitabilnost i izvoz tzv. kulturnih proizvoda, dok se smanjuju budžeti za eksperimentalno, avangardno i inovativno. Ali, ako se više ulaže u profitabilno, ostaje manje za neprofitabilno, a suštinski bi moralo biti suprotno. Tržišta kulture, ono što se gradi na tržištu, naćiće svoj način opstanka. Država će, međutim, morati kroz specifične instrumente za isključivo indirektno finansiranje da napravi modele za pomaganje kulture. Idealnih sistema nema, ali se čini da umetnički saveti i drugi modeli iz Švedske, Finske i Engleske pokazuju da postoje rešenja koja nisu ni država ni tržište, nego upravo to „nešto između“.
Intrapreneurialship (interno preduzetništvo) novi je pojam za koji još ne postoji adekvatan prevod na srpski, a označava preduzetništvo u okviru velike korporacije ili velike institucije kulture. I u javnom sektoru možemo sebe doživljavati kao preduzetnika, jer je moguće da ideje, departmani koje pokrećemo, budu održivi i samoodrživi bez pomoći države. Javni sektor može da razvija partnerske projekte, ali samo ako je otvoren i ako nije politički instrumentalizovan. Univerzitet, zahvaljujući svojoj autonomiji, nije toliko pod presijom standardizacije. Ipak, zbog sistema akreditacije, standardizuje se sve više a time se smanjuje prostor za kreativnost. Onog trenutka kad postavimo pitanje šta je benchmark ili da li naši programi liče na neke evropske projekte, tada smo sprečeni da razvijamo kreativan, individualan i drugačiji program i da budemo kompetitivni makar na regionalnom univerzitetskom tržištu. S druge strane, ne možemo stalno dokazivati zašto Srbiji treba nastava na francuskom i engleskom jeziku i zašto jedino univerziteti mogu biti kompetitivni ako imaju master i doktorske studije na stranim jezicima – i takve zamerke sprečavaju interno preduzetništvo i razvoj.
U kulturu ulazite ako imate strast za njom
Šta je, onda, kultura? Prvo, kultura je delatnost u koju ulazite zato što imate strast za tim, a ne zato što želite da zaradite pare. Ako želite da zaradite pare, odmah se opredelite za neku drugu delatnost. Kreativne industrije se danas sve više zovu copyright based industries tj. industrije zasnovane na autorskom pravu. Na prvi pogled to je fantastično, jer omogućava umetnicima da žive od svog rada. Na drugi pogled, realnost je da te pare, uglavnom 90 odsto zarade, dobijaju korporacije, ne umetnici. Drugo, mali je broj zemalja, među njima su Francuska i Srbija, koje govore o autorskom pravu. Sve druge zemlje govore o „kopirajtu“ jer autora više nema. Kome ide novac 90 godina nakon smrti autora? Kom autoru je stalo da 90 godina nakon smrti te pare idu negde, umesto da njegovo delo pređe što pre u javni domen? Treće, nezaposlen, pauperizovan čovek ne živi u kulturi. Mladi koji su nezaposleni kažu da nemaju nikakvu želju da odu u bioskop ili u pozorište, ne stoga što nemaju novca, već što im uzaludno traženje posla usadi u glavu misao o sopstvenoj bezvrednosti.
Stoga je važno da postoji aktivistička kultura koja ne zarađuje, kultura koja ne stvara radna mesta, već koja nastoji da razmrda, da provocira i aktivira različite ljudske potencijale koji postoje u različitim delovima društva. Potrebno nam je mnogo više umetnosti i umetničkih praksi, a manje kreativnih industrija koje umetnost pakuju u standardizovane formate zabave. U tom smislu kultura treba da se izbori makar za onaj minimum autonomije koji imaju univerziteti. I kultura mora i treba da ima autonomiju kao što treba da je ima i nauka. Struci, kulturnoj struci treba ostaviti pravo da upravlja samom sobom.
Milena Dragićević Šešić
Foto privatna arhiva M. Dragićević Šešić / Autor fotografije Gabriel Glid
