Hoće li softver koji nagrađuje zaposlene podići ili srozati njihov moral? Da li je vaš posao igra ? Da li trebalo da bude?

Zamislite da vam je ugođaj u kancelariji takav da se osećate kao da ste igrali, recimo, popularnu onlajn igricu „Candy Crush Saga“. A onda, piše Farhad Mandžu za Volstrit Džornal, predviđajmo dalje, da je svaki od vaših profesionalnih napora bio studiozno praćen i meren po svakoj tački, te da je bilo nivoa koje ste završili a vi dobili nagradu za vaše izuzetne sposobnosti. I da vam je svaka aktivnost na radnom mestu obezbedila opipljiv osećaj pobede ili gubitka, osećaj koji je deo sistema projektovanog da vas stavi u zavisnost, oduševljenog što joj se svakog jutra nanovo vraćate.

Ako bi vaš posao mogao biti obavljan na takav način – kao što gejmeri savladavaju nivoe i bivaju nagrađivani za postignuća –  da li biste u tom slučaju bolje radili i postali bolji uposlenik? Ili biste se osećali upravo suprotno – slomljeni premeravanjem, stalno nadgledani, podetinjivši usled pokušaja vašeg šefa da vas pretvori u automat?

Pitam vas kao da je vaše mišljenje ovde bitno. To, u stvari, nije slučaj. Ipak, sve dosadašnje činjenice ukazuju na to da će vaš posao jednog dana funkcionisati kao video igra koju treba da savladate; posao će biti pre nalik igrici nego veštini koju treba usavršavati.

Stručniji naziv za ovaj trend je „gejmifikacija“, i ružan je neologizam koji je u poslednjih nekoliko godina doživeo neverovatan publicitet i izuzetnu eksploataciju u Silicijumskoj dolini. Termin se odnosi na prenos funkcija koje motivišu igrače u video igrama – postignuća nivoa, recimo, ili stalno poboljšanje rezultata koji u igri postižete -a  ovaj ‘gejmerski’ stav prenosi se na „podešavanja“ van igre. Sistemi gejmifikacije su, dakle, omogućeni i u stvarnosti, izvan igranja igrica, jer je mnogo toga što obavljamo na radnom mestu već vođeno softverima koji mogu pratiti našu produktivnost, konstantno mereći vrednost i primenjujući na nas podsticaje koji čine da radimo bolje.

U ovom trenutku, statistike o efikasnosti gejmifikacije radnog mesta su još uvek nejasne. Postoji nekoliko start-apova koji guraju tu ideju , a oni pružaju jasne dokaze da sistemi nalik video igricama znatno poboljšavaju radni učinak zaposlenih. Naposletku, neke kompanije koje su ‘gejmifikovane’ naglo su porasle, naročito u poslovnim sistemima u kojima se radi u prodaji ili u korisničkim servisima.

Njihov uspeh u povoju treba da bude upozorenje za sve nas tj. ako radite u poslovanju koje barata informacijama: ako prodajete, trgujete, kreirate, bavite se evidentiranjima ili ste uključeni u bilo koji drugi poduhvat koji se može kvantifikovati – gejmifikacija dolazi po vas.

To je ono od čega, ujedno, i strahujem. Stoga, nije ni čudo što će prodavci biti prvi zamorčići.

„Momci koji rade u prodaji po svojoj prirodi imaju tendenciju da budu što konkurentniji i takmičarskog su duha“ kaže Stiv Sims, potpredsednik za dizajn i rešenja u gejmifikaciji, u softverskoj kompaniji Bedžvil. Prodavci su naviknuti da na svoju trgovinu gledaju kao na igru. Stoga, za njih i nije neobično što žele da učestvuju u žestokoj utakmici za mesečne stimulacije, kao i da vide svoj učinak visoko rangiran na kompanijskoj tabli najboljih zaposlenika.

Bedžvilov softver, koji se uključuje u sisteme za rukovođenje prodajom, kao što su Salesforce.com i njegov CRM, koji jednostavno pridodaje sofisticiranost starom načinu rangiranja prodaje na tabli u sobi za radnu pauzu.

Evo jednog scenarija kojeg opisuje Sims. „Ponekad prodavci imaju tendenciju da se ne brinu o detaljima već samo žele da sklope posao i dobiju novac“, kaže on. Menadžeri će, u međuvremenu , možda poželeti da prodavci učine još nešto više: da precizno unose podatke svojih klijenata u „prodajni tragač“ (sales tracker), ocenjujući kvalitet vođenja prodaje ili prateći učestalost njihovih odlazaka na prodajne prezentacije i sastanke. Bedžvilov softver može dati poene prodavcima koji u svoje prodaje pridodaju i takvu vrstu informacija, pretvarajući nešto što bi inače bilo dosadni deo posla u prostor međusobnog nadmetanja.

Pridobijanje ljudi da rade stvari koje zapravo ne žele da urade je, kako se ispostavlja, postao ključni zadatak radnog mesta podložnog gejmifikaciji. Prošle jeseni se poslovno – turističko odeljenje kompanije American Express udružilo s Bedžvilom i njihovim softverom koji podstiče zaposlene „bodovima i virtuelnim dobrima“ – ako se pridržavaju preferenci svojih rukovodilaca. Bedžvil kaže da je u jednom razvojnom testu sprovedenom među zaposlenicima softverske kompanije Citrix Systems, ovakav sistem gejmifikacije dao pozitivne rezultate, premda oni nisu tako grandiozni. U prvom mesecu korišćenja usluge Bedžvilovog softvera, Citrix je doživeo povećanje od 4 odsto bukinga zaposlenih sa avio-kompanijama, a „prelazak na ovakvu vrstu bukinga imaćemo i u budućnosti“, kažu u Citrixu.

Postoji mnogo sličnih scenarija gde bi takvi sistemi mogli da suptilno utiču na izbore koje čine zaposleni. Tehnike nalik onima u video igrama se koriste kako bi npr „pogurali“ zaposlene da žive na zdraviji način (vaša firma može vam dati da nosite „mobilni zdravstven treker“ koji vam dodeljuje „nagradne oznake“ tj „bedževe“ za vaše predane aktivnosti tokom vikenda). Može vas nagraditi za dobru saradnju s vašim saradnicima (u tom slučaju dobijate „nagradne bedževe“ zbog predanog angažovanja u komunikaciji sa kancelarijskim saborcima, na bazi društvene umreženosti), kao i poboljšati interpersonalne veštine (kako kupaca tako i saradnika, pa tako možete dobiti „nagradne poene“ za osmehe koje upućujete drugima).

Mnoge od ovih metoda izvučenih iz igranja igrica zvuče benigno. Međutim, ono što ne možemo reći jeste to da li su ovakve mere vredne takve cene – cene po psihu. Ono što me zabrinjava je potencijal za gušenje kreativnosti i fleksibilnosti na radnom mestu, dok s druge strane narasta osećaj da ste pod prismotrom i da vas neko sve vreme odmerava, premerava i ocenjuje, u svemu što radite.

Takva dešavanja sam primetio u svojoj oblasti. Digitalno novinarstvo uvedeno je u eru kvantifikovanog novinarstva – oblast u kojoj možete biti mereni i ocenjivani od strane čitalaca, nekih ljudi sa društvenih mreža ali od strane mojih bosova, koji očekuju da im se ja, kao investicija, isplatim, te da im, kao takav, „povratim ulaganje“. Imao sam sreće da radim na publikacijama koje ne prenaglašavaju ovakvu metriku. Ipak, naposletku, pritisak na nas da „pravimo brojke“ mora biti deo života svakog današnjeg novinara. Svaki put kad napišem priču koja me ne ubacuje u vrh tabele najpopularnijih priča mog lista, to smatram za neki mali neuspeh. A ako mi se to dogodi više puta zaredom, onda već počinjem da se pitam ne bi li trebalo potražiti novi posao.

Možda ćete reći kako su zaposleni oduvek osećali pritisak zbog procene njihovog rada po ovom ili onom reperu. A možda je gejmifikacija bolja od ostalih načina za preuređenje zaposlenika, kada vam, recimo, vaš šef jednostavno naloži da rezervišete sva svoja putovanja dve nedelje unapred.

Gejmifikacija, za sada, barem ima tu površinsku glazuru zabave. Ali, kako se bude širila posvuda na radnim mestima, pokrivajući sve aspekte vašeg posla i života, pitam se koliko će dugo ta zabava trajati.

Farhad Mandžu, WSJ
Izvor Bif.rs