Ideja socijalnog preduzetništva javila se u Italiji, a potom i u drugim evropskim zemljama tokom osamdesetih godina XX veka kako bi se ukazalo na mogućnosti koje pruža društveno odgovorno poslovanje. Cilj je bio pokazati da preduzeća mogu upošljavati ugrožene društvene grupe, ostvarivati profit i biti samoodrživa. Marija Parun Kolin i Nevena Petrušić u studiji „Socijalna preduzeća i uloga alternativne ekonomije u procesima evropskih integracija“ pra-početak ovih ideja vezuju za Evropu krajem XVIII i početkom XIX veka, kada, zbog industrijalizacije i veće uloge države, nestaju tradicionalni oblici agrarno-zanatskih društava što stvara veće društvene razlike. Ljudi pod pritiscima rastuće ekonomije prestaju da brinu jedni za druge, a ugrožene grupe ostaju nezaštićene. Zato se osnivaju preduzeća koja upošljavaju ljude koje niko drugi ne želi – osobe sa invaliditetom, žene preko pedeset godina starosti, nekvalifikovan kadar… “U ovoj oblasti je u EU zaposleno preko 6 posto (11 miliona) od ukupno zaposlenih, odnosno u njoj se stvara nezanemarljivih 4 odsto nacionalnog dohotka”, ističu Kolin i Petrušić.

Ciljevi socijalnog preduzetništva – smanjenje zavisnosti od drugog

Ciljevi socijalnog preduzetništva su dugoročni i tiču se toga kako omogućiti ugroženim grupama da stvaraju lični kapital. Na taj način se smanjuje njihova zavisnost od drugih jer oni sami zarađuju i osiguravaju vlastitu budućnost. “Lola preduzetništvo“, prvobitno osnovano da bi se rešio problem viška radnika preduzeća “Ivo Lola Ribar“, danas zapošljava 68 osoba sa invaliditetom (OSI), što čini više od 50 odsto zaposlenih. Preduzeće se bavi proizvodnjom ambalaža za prehrambenu, tekstilnu i industriju obuće, a OSI, između ostalog, rade kao pomoćnici kartonažera. Žarko Milićević, direktor, kaže da se u ovakvim preduzećima teži profesionalnoj rehabilitaciji i socijalizaciji. “Na kvalitet života najviše utiče finansijski faktor. Stručni radnici u preduzeću pokušavaju obogatiti njihov kvalitet života odlascima u bioskop, pozorište, izletima u prirodu i slično”, kaže Milićević. On ističe da su OSI povučene u sebe i da najčešće imaju poverenja samo u članove porodice. Zato se stručnjaci trude  da  atmosferu na poslu približe porodičnim odnosima.

Podsticanje ženskog preduzetništva

Primer uspešnog projekta je i “Dobra torba“, projekat “Smart kolektiva” iz Beograda, u okviru koga  nezaposlene žene šiju specijalno dizajnirane torbe, a prihod od prodaje odlazi njima. Dina Vuković, menadžerka za komunikacije “Smart kolektiva”, ističe da oni ne zapošljavaju žene, već im omogućuju da ostvare dodatni prihod kojim mogu da prebrode egzistencijalnu krizu. „To su najčešće veoma siromašne žene bez stalnog zaposlenja i redovnih prihoda, koje žive u sredinama gde im se ne otvara lako perspektiva za ekonomsku sigurnost. U proces proizvodnje one se uključuju preko lokalnih ženskih udruženja“, navodi Vuković. Tako se, pored ekonomske, smanjuju i socijalne nejednakosti, jer im niko ne može osporiti rad i zaradu, čime se umanjuje i  njihova marginalizovanost.

I dalje bez zakonske regulative

Socijalno preduzetništvo u Srbiji nije zakonski regulisano. Nacrt zakona o socijalnom preduzetništvu izrađen je oktobra 2011. godine, ali zakon nije usvojen. Nacrtom je regulisan način uključivanja i zapošljavanja “određenih društvenih grupa” u koje, između ostalih, spadaju i žrtve porodičnog nasilja, Romi, bivši zatvorenici itd. Očekuje se da ovaj zakon reguliše i rad i organizovanje samih preduzeća.

Ideja bliska socijalnom preduzetništvu je održivi razvoj tj. potreba usklađenosti ekonomskih ciljeva sa ekološkim resursima i očuvanjem životne sredine. „Eko bag“ je ekološki svesno udruženje žena koje se bavi proizvodnjom torbi od materijala sa bilborda. „Naša strategija je 90 odsto orijentisana na firme koje se reklamiraju kroz štamanje PVC banera koji su potencijalni otpad”, kaže Miodrag Nedeljković, predsednik udruženja. On ističe da je ženama pružena jako dobra prilika. „Ova kategorija (žene preko 50 godina)  je veoma teško zapošljiva, sa  malim šansama da u dogledno vreme dođu do bilo kakvog radnog angažovanja”, kaže Nedeljković.

Ključno je finansiranje

Najveća prepreka razvoju socijalnog preduzetništva su problemi u vezi sa finansiranjem. “Lola Preduzetništvo je preduzeće u državnoj svojini. Finansiramo se iz sredstava budžeta, kao i iz sopstvenih sredstava. Rukovodstvo uvek odgovara vlasniku za svoj rad. Samo dobar finansijski rezultat obezbeđuje i slobodu u radu”, kaže Žarko Milićević, direktor „Lola preduzetništva“. Ipak, krajem 2011. godine, Evropska komisija je smanjila zavisnost ovih preduzeća od države, omogućujući im lakši pristup tržištu kapitala. Socijalna preduzeća postala su prioritet regionalne politike EU, sa 90 miliona eura na raspolaganju u periodu od 2014. do 2020. godine. Veći značaj dobijaju i u našoj zemlji. „Društveno odgovorno poslovanje je sve zastupljenije među kompanijama u Srbiji“, potvrđuje Dina Vuković.

Ipak, nedostatak novca neminovno utiče i na ostvarivanje ciljeva. “Nismo u situaciji da svojim zaposlenima obezbedimo mnogo veće zarade – prosečne zarade u našem preduzeću su oko 29.000 dinara neto, pa se neminovno finansijski problemi iz porodice donose i na posao. OSI bivaju na taj način opterećeni, učestvuju u rešavanju nagomilanih finansijskih problema porodice, što negativno utiče na celokupni proces njihove rehabilitacije”, kaže Žarko Milićević.

Kao trend  društveno odgovornog poslovanja poslednjih godina razvija se i korporativna filantropija, kroz koju ciljevi socijalnog preduzetništva postaju sastavni deo poslovanja kompanije. Međutim, da bi socijalno preduzetništvo imalo budućnost “važno je ovu ideju preneti i mladim ljudima koji tek započinju svoju karijeru. Oni treba da razumeju da je moguće istovremeno zarađivati novac i činiti dobro“, zaključuje Dina Vuković.

Manja Vitasović