Žan-Pol Sartr (1905-1980) je bio francuski filozof, romanopisac, esejista, dramaturg, scenarista i kritičar. Sartru je 1964. dodeljena Nobelova nagrada za književnost, ali ju je on odbio iz moralnih razloga.

Godine 1964, Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojem na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svoga života, „Reči“ (Les mots). Knjiga je ironičan protivnapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila delo Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio model angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, ali on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama.

Iako je postao naširoko poznat (najviše po svom filozofskom egzistencijalizmu), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General De Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: „ne hapsite Voltera.“

Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da (ljudi) pamte ‘Mučninu’, (drame) ‘Bez izlaza’, ‘Đavo i gospod Bog’, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, ‘Kritiku dijalektičkog uma’. Pa moj esej o Ženeu… Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želeo bih da ljudi zapamte okruženje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“

Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) dok je pisao „Kritiku“, kao i poslednji projekat svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, „L’idiot de la familie“ (Porodični idiot); no oba dela, i „Kritika“ i „Idiot“, ostala su nedovršena. Umro je u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća.

M. Salihović  / Novi.ba