Lenjingrad je tokom Drugog svetskog rata bio pod opsadom 872 dana, od 8. septembra 1941. godine do 27. januara 1944. godine. Već nakon prvih meseci ponestalo je hrane za njegovih 3 miliona stanovnika. Hitlerov plan je bio da se taj grad i njegova okolina nasele Nemcima. U leto 1942. u Lenjingradu je vladala sveopšta glad, nestalo je žita, mesa, pa su na ceni bile mačke, konji, ptice i pacovi. Za Staljina i Crvenu armiju pad grada koji nosi Lenjinovo ime bio bi simbol sveopštog poraza Sovjetskog Saveza, otuda je izdato naređenje da se grad ne predaje po cenu potpunog uništenja. Prvih meseci grad je bio pod neprekidnom artiljerijskom vatrom, a onda je nastupila taktika izgladnjivanja.

Bilo je potrebno podići moral stanovnicima Lenjingrada i ideja je bila da se javno izvede simfonija, koja će biti puštena preko razglasa i na radiju. Čuveni kompozitor Dmitrij Šostakovič  nekoliko meseci ranije je dovršio svoju Sedmu simfoniju, pa je ideja bila da se upravo njeno prvo javno izvođenje organizuje u Lenjingradu. Šostakovič je inače rođen u Sankt Peterburgu, koji će kasnije biti preimenovan u Lenjingrad i prvih mesec dana opsade je bio u gradu, odakle se izvukao u oktobru 1941. Simfonija je započeta tokom života u ovom gradu, kada je napisano prva tri stava, dok je četvrti stav završen u Samari.

Kada je dirigent Karls Elijasberg primio uputstva da uvežba Škostakovičovu Sedmu simfoniju, suočio se s problemom, jer je jedini simfonijski orkestar u gradu, Lenjingradski radijski orkestar, bio desetkovan. Na prvi poziv dirigenta, samo se odazvalo 15 muzičara. Ksenija Matus, koja je svirala obou priseća se da je odnela instrument na popravku a majstor je umesto novca tražio da mu donese mačku. „Više volim mačje meso od ptičjeg“, rekao je.

Prva probla je prekinuta posle samo 15 minuta, jer muzičari nisu imali snage. Duvačka deonica nije mogla da proizvede nijedan ton, jer su muzičari bili iscrpljeni. Ubrzo je orkestar dopunjen muzičarima sa fronta. Svako ko je znao da svira neki instrument, pozvan je da učestvuje u probama.

Elijasberg je zaveo strogu disciplinu kako bi se muzičari vratili u formu. Uskraćivao je sledovanje hleba onima koji su loše svirali ili kasnili na probe – čak i kada je razlog njihovom kašnjenju bila sahrana člana porodice koji je umro od gladi. Muzičari su vežbali šest dana nedeljno deonicu po deonicu i tako su savladali celu partituru. Generalna proba bila je 6. avgusta, a izvođenje Sedme simfonije u C-Duru, opus 60, bilo je 9. avgusta 1942. godine.

Neposredno pre izvođenja, Crvena armija je žestoko bombardovala nemačke linije da bi ućutkala topove, kako bi koncert mogao da se održi bez prekida. Organizatori su hteli da koncert čuju ne samo stanovnici Lenjingrada, već i nemački vojnici.

BBC je snimio dokumentarni film o ovom događaju i jedna od preživelih, tada osamnaestogodišnja Olga Kvade, svedočila je o atmosferi u koncertnoj sali:

“Lusteri su blistali, bio je to čudan osećaj. S jedne strane, delovalo je nemoguće – blokada, sahrane, smrt, glad, a s druge Filharmonija – bilo je čudesno. Jedino smo se plašili da nas Nemci ne bombarduju. Pomislila sam: ‘Bože, daj da čujemo do kraja’. A onda je Elijasberg izašao na scenu, orkestar je ustao i počeli su da sviraju. Svi su bili gladni, ali imali su leptir-mašne. Iz nekog razloga, odmah sam pomislila na tatu. Tata je voleo dobru muziku. I sam je svirao i mene je učio da sviram. Sećam se da me je vodio u Filharmoniju i činilo mi se da na neki način i sada sluša. Plakalo mi se, ali sam, istovremeno, bila ponosna: ‘Prokletnici, mi imamo orkestar! U Filharmoniji smo, a vi, Nemci, ostanite gde ste!’ Bili smo okruženi Nemcima. Bombardovali su nas, ali tu smo se osećali superiornim.”

Završetak koncerta dočekan je mukom.

“A onda se prolomio aplauz”, seća se Ksenija Matus, oboistkinja. “Iz publike je izašla devojčica s buketom sveća i uručila ga dirigentu. Možete li da zamislite? Sveže baštensko cveće u vreme blokade? Osećaj je bio neopisivo radostan.”

Nakon rata, 1950ih, Elijasberga je posetila grupa istočnonemačkih turista. Rekli su mu da su bili vojnici u nemačkoj armiji na obodu grada i da su slušali Sedmu simfoniju Šostakoviča.

Jedan iz grupe turista rekao je Elijasbergu da su, kada su čuli izvođenje Šostakovičeve simfonije, shvatili da grad u kome žive ljudi takvog duha neće kapitulirati. Jedan od nemačkih vojnika je plakao tokom koncerta.

“Tu su bili ljudi koji su oličavali suprotnu stranu rata, kojima je muzika bila jednako neophodna kao i onima za koje je komponovana”, kaže se u britanskom dokumentarnom filmu. „Zato što je, na kraju krajeva, komponovana za čovečanstvo.”