U okviru projekta „Politika i svakodnevni život“ sociološkinja Zagorka Golubović (1930-2019) sa grupom saradnika pokrenula je niz istraživanja koja su imala za cilj da utvrde šta se u srpskom društvu promenilo posle 2000. godine. Posle tri ciklusa istraživanja, 2001, 2003 i 2006. godine, u kojima je akcenat bio na politici, ekonomiji i privatizaciji, 2009. godine vrednosna usmerenja građana posle petooktobarskih promena analizirana su iz ugla kulture koja je u procesu tranzicije nesumnjivo marginalizovana.

To je bio jedan od povoda za razgovor sa Zagorokom Golubović u januaru 2011. godine u njenom skromnom stanu u Beogradu. Taj povod ni danas nije manje aktuelan.

Kultura može da sačeka, jer je važnije imati nego biti

Ako vaša nedavna istraživanja publikovana u knjizi Kultura i preobražaj Srbije pokazuju da većina građana Srbije misli da se može živeti bez kulture, kao i da kulturu doživljavaju kao „ekskluzivnost dokonih“, onda je više nego jasno da se ovde sa fundamentima individualnog i društvenog života nešto dramatično događa.  U kojoj meri je dominantan trend na globalnom planu uticao na definisanje pojma kulture u Srbiji?

– Ako se pretpostavi da je dominantni trend na globalnom planu vulgarizovano kapitalističko potrošačko društvo, postaje jasna aktuelnost misli Eriha Froma da je „važnije imati nego biti“. U masovnom potrošačkom društvu ljudi grade svoj identitet i imidž o sebi gomilanjem skupe i moderne robe, nekretnina i kapitala – jer tako stiču istaknuto mesto u društvu. Suprotno epohi prosvetiteljstva, kada se ugled sticao „radom na sebi“ i razvojem svojih „rasudnih moći“, kao i drugih vlastitih kapaciteta, a društvo se rukovodilo racionalnom logikom razvoja opšteg dobra, danas neoliberalna ideologija priznaje samo „ekonomsku racionalnost samoregulišućeg tržišta“ i utilitarne vrednosti, u smislu: korisno je ono što radi, odnosno što donosi individualnu dobit.

Kultura je danas i u našem društvu krajnje marginalizovana, čak i na državnom nivou ne shvata se uloga kulture kao „načina života“, shvata se da kultura može da čeka, dok ne „stvorimo jaku ekonomiju“. To je većinski stav građana koje smo ispitivali kvalitativnom analizom u deset gradova u Srbiji 2009. godine u okviru projekta „Politika i svakodnevni život“.

Komercijalizovana opšta kultura je na nižem rangu od komercijalizovanog sporta, koji država obilato finansira i u vreme teške krize i pomoću sportskih uspeha nastoji da stekne ugled u svetu. Međutim, nema para za podršku novim kulturnim sadržajima i inicijativama, jer, kako se kaže, „narod neće to da gleda, nije po ukusu većine, kao estradna, turbo-folk (Pink) kultura“.  Niko se odgovoran ne pita: kako se stvara ukus i zašto treba stvarati alternativne programe kulture, bez kojih se ne mogu menjati „potrošački ukusi“.

Sve niže obrazovanje, sve siromašniji jezik doprinose opštoj konfuziji sistema vrednosti u Srbiji

Koliki je udeo državne politike na interesovanje za populističke i zabavne sadržaje kao svojevrsne kulturne surogate u Srbiji?

– Naša država lako prihvata ono što dolazi iz inostranstva, uključujući i devastaciju kulture: preko digitalnih medija iz inostranstva nas bombarduju sve besmislenijim serijama rijaliti šoua – Veliki brat, Farma, Survivor, a najavljuju i druge. Znači da je u interesu i državne uprave podržavanje njihove popularizacije, koja je „isprazna zabava“, jer ne samo da odvraća građane od stvarnih životnih pitanja, smanjujući tenzije, već značajno smanjuje mentalne kapacitete i sposobnost građana da razumeju stvarnost u kojoj žive – bežeći umesto toga u virtuelnu realnost. A to vlastima olakšava posao, budući da nisu u stanju, ili nisu voljni, da se uhvate u koštac sa sve težim političkim, ekonomskim i socijalnim problemima.

Međutim, to nailazi na veliku podršku i većinskog dela populacije, jer i njima pomaže da bežeći od stvarnosti zaborave na teškoće u svakodnevnom životu, da se „opuste“, kako to kažu ispitanici iz našeg istraživanja, da „odmore mozak od svakodnevnih briga“ i da,bar u tim trenucima, poveruju da i oni učestvuju u tom drugom životu, koji za njih proizvode i serviraju masovni mediji. Tome značajno ide na ruku i sve niži nivo obrazovanja: raste nepismenost, mladi uopšte ne čitaju, rečnik je strašno osiromašen, a školski programi su vrlo suženi. Naravno, vlada velika konfuzija u pogledu sistema vrednosti i potpuni poremećaj normalnih merila ponašanja.

Umesto stvarnih, stvaraju se veštačke potrebe

U uslovima života koji nameće neoliberalna politika, dakle, u okolnostima ekstremnog ekonomizma, kada je socijalnu logiku podređenu principima pravednosti zamenila ekonomska logika koja se zasniva na konkurenciji i efikasnosti, kolika je šansa „emancipatorskih pokreta“?

– Što dublje zapadamo u zamke potrošačkog društva, svodeći sreću na stalnu trku u konkurenciji za kupovanjem i nagomilavanjem čak i nepotrebnih stvari, sve je manje impulsa za emancipatorskim pokretima, jer se ljudi otuđuju od svojih stvarnih potreba u korist „veštačkih potreba“.

Koje su krajnje konsekvence prilagođavanja postojećoj stvarnosti kao uzornom načinu mišljenja i življenja?

– Misaoni koncepti koji se samo prilagođavaju postojećoj stvarnosti, ali i oni koji se zasnivaju na prevaziđenoj tradiciji prošlosti, u principu su konzervativni. Oni odbacuju usmerenost ka budućnosti i obezvređuju alternative, kao utopijske/neostvarive apstrakcije. A bez „pogleda u budućnost“ ne mogu se nazreti alternative kao mogućnosti za promenu datog establišmenta predviđanjem onog što je poželjno i što može unaprediti svakodnevni i društveni život.

Utopija utire put za kritički stav, zato je u Srbiji i nema

U knjizi Pouke i dileme minulog veka pišete da izbegavanje moralnih pitanja, između ostalog, nastaje zbog  izbegavanja utopijske perspektive.

– Tačno je da je danas opšti trend izbegavanje svake utopijske perspektive, a to, u stvari, označava odbacivanje moralnih principa i vizija budućnosti. Kako kaže Zigmunt Bauman, „utopija relativizuje sadašnjost utirući put za kritički stav i kritičku aktivnost“, da bi se išlo u susret budućnosti i postavljalo pitanje „šta mogu da činim i čemu mogu da se nadam“ (Kant). Zatvoreni um ostaje uvek u tesnim okvirima sadašnjice, a često sklizne u „zlatnu, herojsku prošlost“, neizbežno stagnirajući i zaustavljajući društveni razvitak, a kada su u pitanju pojedinci, osiromašujući razvoj njihovih stvaralačkih kapaciteta. „Zatvoreno društvo“ teško može izbeći krizu – kada propadanje zamenjuje rast, ukoliko se stanovništvo pasivno miri sa„sudbinom“, koja „ne zavisi od njih“, i ne tražeći izlaza otkrivanjem zapretenih mogućnosti i revalorizovanjem univerzalnih moralnih principa: slobode, socijalne pravde, smanjenje siromaštva i jačanja solidarnosti, koje postmoderno društvo uporno negira; a srbijansko društvo danas slepo sledi taj trend.

Negira se utopija u smislu nade, perspektive.

– U smislu otkrivanja mogućnosti. A da biste otkrivali mogućnosti, vi morate da imate nadu da neka mogućnost može postojati, a ne samo ovo što je pred nama. U našem mentalitetu je da mi nismo filozofski nastrojeni. A šta to znači? Ne da poznajemo filozofiju u smislu ko je Ruso, a ko Hegel, nego da umemo da mislimo, da rasuđujemo. Ja sam to učila moje studente, a ne da mi odverglaju napamet šta sam ispričala na času ili šta su pročitali u knjizi. Nismo filozofski orijentisan narod, za razliku od, recimo, Čeha i Poljaka. Nije čudo da su prve demokratske promene na tom prostoru napravljene, da je, na primer, u Poljskoj stvoren 1981. pokret „Solidarnost“ od deset miliona ljudi kao otpor takozvanom realnom socijalizmu.

Niko nije mogao pretpostaviti do kakvih će krajnosti doći antiprosvetiteljstvo i bekstvo od slobode

Neposredno posle Drugog svetskog rata u knjizi  Dijalektika prosvetiteljstva Adorno i Horkhajmer ukazali su na činjenicu da je prosvetiteljska utopija, koja je dvesta godina usmeravala svet putem progresa, pretrpela slom…

– Adorno i Horkhajmer su vrlo rano predvideli početak sloma prosvetiteljstva, ali verovatno nisu mogli ni da pretpostave do kakvih će krajnosti doći antiprosvetiteljstvo i potpuno odbacivanje utopijske perspektive, kao stvaralačkog impulsa za razvoj novog i kontinuiranog napretka.

Može li čovek „bekstvom od slobode“ spasti svoj mir i relativnu sigurnost svakodnevice, bez lične odgovornosti?

– „Bekstvo od slobode“ je karakteristično za ljude koji nemaju vere i samopouzdanja i koji ne shvataju da odbacujući princip slobode, kao osnovno svojstvo ljudskosti – budući da nastanak čoveka i ovladavanje slobodom i samodelatnošću idu uporedo – beže od odgovornosti bilo za ratove u kojima prinudno ili dobrovoljno učestvuju, za porast  siromaštva i bede sve većeg broja ljudi usvetu i kod nas, za razvoj netolerancije i nasilja.

Oni se tako zavaravaju prividnim mirom (jer sloboda izaziva nemir i rizik) i sigurnošću, dok, ustvari, sve dublje tonu u mrtvilo pukog preživljavanja, padajući u depresiju i apatiju. Jer biće čoveka se određuje: slobodom, odgovornošću i delovanjem u cilju napretka. Zato bez poštovanja načela Francuske revolucije: sloboda –jednakost – bratstvo/solidarnost, ne može uspeti nijedan društveni pokret. Ali ljudi očekuju da im slobodu „neko da“, ne shvatajući da se sloboda mora osvajati, a drugi je mogu samo uskraćivati.

Međutim, nije dovoljna „negativna sloboda – sloboda od“ – kako se najčešće definiše u ustavima kao odbrana od represije; neophodno je razviti sposobnost da se praktikuje „sloboda za“ ostvarenje pozitivnih ciljeva, koji će omogućavati razvoj novog kvaliteta života. U tome se razlikuje „podanik“, koji traži samo zaštitu od države, od„građanina“, koji uzima inicijativu da menja postojeće uslove života praksom „građanske participacije“.

Dvadesetprvi vek nosi dva kontradiktorna procesa: materijalni napredak i duhovno osiromašenje

Ušli smo u doba kompleksnosti, ne znajući da li će ta kompleksnost biti progres ili hendikep, kaže Žan Mari Gueno, kojeg citirate na jednom mestu u knjizi. Imate li bilo kakav odgovor na tu dilemu?

– Sigurno je svet 21. veka veoma kompleksan, noseći u sebi rezultate dva kontradiktorna procesa: s jedne strane, burno pozitivno nasleđe iz 20. veka: materijalni napredak tehnoloških sredstava za brži i lakši razvoji zadovoljavanje nužnih potreba, razvoj masovnih sredstava komunikacije i brzo širenje informacija itd., ali sačuvavši i kontraproduktivne efekte: opasne zloupotrebe tehnologije, duhovno osiromašenje čoveka i novoprobuđene ekstremne ideologije i mitologije.

A pošto živimo u eri „Globalnog poretka“, sve se brže šire kontradiktorna shvatanja i ponašanja i zato je vrlo teško predvideti kuda će ići ovaj svet i strah od apokalipse sve je prisutniji. A najmoćnije sile i najodgovorniji teško se sporazumevaju oko neophodnih mera da se zaustave rastuće negativne posledice, kako klimatskih promena, tako i sve većeg i opasnijeg raslojavanja društava i pojedinaca na globalnoj sceni, koje podstiče destabilizaciju i najrazvijenijih zemalja.

Ali ako samo sedimo i kukamo prizivajući kao izgovor depresiju i bespomoćnost, veće su šanse da će potrajati „kretanje nizbrdo“, koje je priznato tek 2008. u svetu, kao globalna kriza, nego da se artikulišu ozbiljni mogući projekti i razviju kreativne zamisli i da masovnim društvenim pokretima izađemo iz sve mračnije atmosfere na svetlost dana.

Srpsko društvo između kulturnog identiteta i prosperiteta

Ima li srpsko društvo danas snage za temeljno rešavanje problema kulturnog identiteta i prosperiteta ili se možda pre toga valja zapitati  ima li Srbija kapaciteta da uravnoteži različite oblike kolektivnog identiteta – politički, građanski i nacionalni?

– Kada je reč o Srbiji, naziru se neki ohrabrujući horizonti: došlo je do udruživanja radničkih protesta i većih pritisaka na vlast da donese konstruktivnija rešenja za izlazak iz krize, da bi se otklonile ozbiljne posledice: lošom privatizacijom povećana nezaposlenost, uništena industrijska proizvodnja, nelegalno bogaćenje i veza sa organizovanim kriminalom, reforma institucija vlasti, kritičniji odnos prema egoističkom posesivnom individualizmu, itd.

Neophodna je obnova kritičkog mišljenja i samoorganizovanog otpora katastrofalnim odlukama privrednih, sudskih, partijskih i drugih struktura. A čini se da se počinje buditi bar deo nevladinog sektora koji je bio izrazito aktivan 1990-ih godina.

Sredinom sedamdesetih godina sa sedmoricom vaših kolega isterani ste sa Filozofskog fakulteta. Kako danas gledate na to vreme, da li vas je takva odluka ondašnje vlasti uplašila?

– Zašto bih bila uplašena?! Isterana sam, kako je pisalo „zbog izdajničkog rada i borbe protiv socijalizma“. Niti sam bila izdajnik niti sam išta radila protiv socijalizma, svako pametan bi posle čitanja mojih tekstova o Jugoslaviji mogao da kaže da bi, navodno sporne, primedbe trebalo usvojiti, mada sam pisala i govorila da je jugoslovenski socijalizam ipak drugačiji od „sovjetskog“ i da je, na neki način, imao više šanse da dođe do određenog stepena demokratskog uređenja.

Problem je bio u tome što nas vlast „kao nije izbacila“, nego su nas samo „suspendovali“. A dobila sam naknadu s sa kojom nisam mogla ni telefon da platim. Srećom, imala sam vikendicu u Orašcu, kod Šapca. Ponela sam moju mašinu, rečnike, knjige i napisala dve knjige koje, istina, nisam mogla da objavim do 1982. godine. Tamo sam boravila dok nisam dobila poziv da budem gostujući profesor u Švedskoj, zatim u Engleskoj, a kasnije i u Americi.

Recimo, tokom istraživanja posle 2000. godine pitali smo građane šta rade da poboljšaju ono čime nisu zadovoljni, a oni kažu da su bespomoćni, ne mogu ništa da promene, niko im ne daje slobodu. Ne shvata se da se sloboda ne daje, sloboda se osvaja i otima i mora da se primi odgovornost i rizik. Ja sam znala da neće da mi daju pohvale. Prvu nagradu u životu, tačnije pohvalu – Vitez poziva, dobila sam pre dve godine, kad sam već imala sedamdeset i osam godina.  Ali to na mene nije uticalo da ne radim, ja sam se služila, zajedno sa svojim kolegama, širenjem prostora slobode u ondašnjoj Jugoslaviji, pisala sam o problemima koje sam uočavala i istraživala. Dakle, nisam bila na Beogradskom univerzitetu od 1975, ali sam se 1991. vratila i ostala do penzije.

Globalizam, imperijalizam, novi kapitalizam

Ako globalizam, kako na jednom mestu pišete, nije isti za svaku zemlju,  imperijalna pozicija Amerike je gotovo svuda nedvosmislena…

– Imperijalistička standardizacija, koja se svima nameće, pretvara se u imperijalizam.

Ali to nije nova situaciju u istoriji, osim što taj imperijalizam predstavlja i  korporativni kapitalizam.

– Reč je o jednostranoj ekonomskoj racionalnosti. Prvo pravilo te politike bilo je odstranjivanje države iz ekonomije. Kako je to moguće, čak i na selu ne može da radi zadruga bez uticaja države, a ne u zemlji koja ima tolike milione stanovnika.

Država mora da bude regulator, ali ne sme da se nameće, kao što je bilo u Rusiji za vreme petoletki. O tome sam napisala i jednu knjigu – Staljinizam i socijalizam. Na primer, fabrika proizvodi cipele, ali više desnih nego levih. Kad se spakuju u kutiju, kupac otvori i požali se da su mu prodali dve desne cipele. Ali oni mu kažu da je zapakovano kako je planirano. Država naredi koliko i čega fabrika treba da proizvede i tu je svakoj priči kraj.  Mi imamo dobre ekonomiste koji pokazuju da pored ekonomske racionalnosti, ima različitih vrsta racionalnosti. Rast i razvoj nisu ista stvar, rast je čisto ekonomska kategorija, i on ne može da ide do maksimuma, ili neograničeno ako niste razvili konce pciju razvoja, a koncepcija razvoja je i filozofska, i sociološka, i antropološka iistorijska itd. (kao što piše Lj. Madžar).

Ja nemam nikakvo nacionalno osećanje, moja porodica je bila takva, nikad se nismo trsili da smo Srbi. Bilo je prirodno da smo rođeni kao Srbi, zašto bih se trsila, niti sam ikad mislila da smo najbolji zato što smo Srbi. Ja sebe čak nisam ni nazivala komunistom, iako sam imala najstariju sestru koja je bila student prava i koja je kao komunista uhapšena i na Banjici streljana; a moj brat je bio u partizanima. Nikad nisam ortodoksno prihvatala neko shvatanje.

Koju god knjigu da čitam, sa strane pišem komentare. Zato volim da imam svoju knjigu. Marksisističke knjige u mojoj biblioteci nemaju manje komentara od knjiga nekog neoliberala. Ne primam stvari zdravo za gotovo. Mnogi su zaboravili da su kod Marksa, u Manifestu komunističke partije, pročitali ideju: „Sloboda pojedinca uslov je slobode za sve“. To sam prihvatala, kao i ideju otuđenja, koja je danas i te kako aktuelna.

Kad sam prošle godine bila u Londonu, primetila sam da ne možete nijednu Marksovu knjigu više da nađete, sve je rasprodato, jer Marks je stvarno danas aktuelniji nego što je bio u svoje doba. Danas se pokazalo ono što onda nije još moglo da se dokaže. Onda je bio to početak nekog novo gdoba, ovo je sada sasvim prepoznatljivo, tako da čak i Sarkozi to naziva„ vulgarni kapitalizam“.

______________________

Zagorka Golubović (1930 – 2019), filozofkinja, antropološkinja i sociološkinja, utemeljila je socijalnu antropologiju u Srbiji. Radila je na Beogradskom univerzitetu, kada je zbog političkih stavova izbačena 1975. godine.

Predavala kao gostujući profesor u Švedskoj,  Engleskoj i SAD. Od 1981. radila je  kao naučni savetnik u Institutu za društvene  nauke a potom se vratila na Filozofski fakultet 1991, gde je, kao redovni profesor, do 1996. godine predavala sociokulturnu antropologiju. Bila je zaposlena u Institutu za filozofiju i  društvenu teoriju.

Bila je član Saveta Praksisa,  kao i član redakcije Praxis International. Objavila je brojne knjige i članke.

Intervju vodio Zoran Jeremić
Foto: ekranska fotografija (screenshot) – YouTube