Izvor Unsplash
U 2024. godini zabeleženi su stvarni izdaci za istraživanje i razvoj u iznosu od 38.996.571 hiljada dinara, što predstavlja povećanje od 22,7% u odnosu na 2023. godinu. Udeo ovih sredstava u bruto domaćem proizvodu iznosio je 0,4%. Ove apsolutne vrednosti ukazuju na povećanu državnu fiskalnu posvećenost naučno-istraživačkoj delatnosti u nominalnom smislu, ali procenat BDP-a i dalje ostaje nizak u poreskom i evropskom kontekstu.
Strukturno, sektor države apsorbovao je dominantnih 64,9% ukupnih sredstava, visoko obrazovanje 19%, sektor inostranstva 11,6%, dok su nefinansijski (poslovni) sektor i privatni neprofitni sektor učestvovali sa 3,4%, odnosno 1,1%. Po vrstama programa, namensko institucionalno finansiranje naučne aktivnosti predstavljalo je najznačajniji pojedinačni paket (oko 21,9 milijardi dinara), dok su međunarodno učešće i naučna oprema imali značajnije, ali manji udeo (4,5 i 3,56 milijardi dinara).
Prioriteti po društveno-ekonomskim ciljevima
Analiza po društveno-ekonomskim ciljevima pokazuje da najveći udeli sredstava idu na opšte unapređenje znanja, uključujući istraživanja finansirana iz opštih univerzitetskih fondova (oko 18%) i ista kategorija finansirana iz drugih izvora (oko 17,5%). Industrijska proizvodnja i tehnologija dobijaju oko 17,1% sredstava, dok su položaji kao što su poljoprivreda, transport i zdravstvo tangencijalno zastupljeni u okviru srednjih do značajnih iznosa. Izdvajanja za istraživanje svemira su minimalna i iznose oko 0,4% ukupnog iznosa.
Ovakav miks sredstava ukazuje na državnu nameru da zadrži ravnotežu između podrške bazičnom znanju i primenjivim programima koji mogu imati neposredne ekonomske efekte. Istovremeno, relativno skromna uloga poslovnog sektora u finansiranju sugeriše da veći deo inovacione aktivnosti ostaje na državnim i akademskim institucijama, što ograničava dinamičnu komercijalizaciju rezultata.
Institucionalni fokus i međunarodna saradnja
Namensko institucionalno finansiranje, kao najveći pojedinačni program, jasno pokazuje političku volju da se postojeći univerzitetski i istraživački kapaciteti stabilizuju kroz direktne transfere. Paralelno, značajna stavka su nacionalni doprinosi međunarodnim istraživačkim programima (oko 4,5 milijardi dinara), što je znak da država teži integraciji u međunarodne okvire i pristupu fondovima i partnerstvima koji imaju multiplikativni efekat na lokalni istrazivački potencijal.
Ulaganja u naučnu opremu i infrastrukturu (3,56 milijardi) ciljano su usmerena ka modernizaciji laboratorija i centralnih instituta, dok su doktorati i postdoktorati dobijali sredstva koja predstavljaju pokušaj da se poveća ljudski kapital u nauci. Ipak, odnos javnog institucionalnog finansiranja i ograničena uključenost privrede ukazuju na rizik reprodukcije akademskih rezultata koji nisu dovoljno vezani za tržišne kapacitete i industrijske potrebe.
Politički i društveni kontekst: protesti studenata i reakcije vlasti
U 2024/2025. godini studentske blokade i protestne akcije, koje su započele i proširile se na više univerziteta zbog zahteva za odgovornošću posle tragičnih incidenata i zbog optužbi o korupciji, imale su širok uticaj na akademsku zajednicu i javnu percepciju nauke. Izveštaji međunarodnih i domaćih institucija ukazuju da su studenti bili predmet ciljanih kampanja i da su naišli na represivne mere i pritiske. Slučajevi hapšenja, medijskih napada na učesnike protesta i izveštaji međunarodnih tela o zabrinutosti za akademske slobode dodatno su zaoštrili odnos između vlasti i univerziteta.
Evropska univerzitetska asocijacija (EUA) i drugi međunarodni akteri javno su iskazali zabrinutost zbog destabilizacije univerzitetskog rada i pozvali na rešavanje situacije kroz dijalog, pozivajući pritom na zaštitu autonomije univerziteta.
Izveštaji Ujedinjenih nacija i drugih tela takođe su ukazivali na potrebu poštovanja prava demonstranata i na zabrinutost zbog koordinisanih napada na studente i akademike, pri čemu su navedeni primeri medijskog i administrativnog pritiska. Ovaj politički kontekst ima neposredne implikacije na funkcionisanje univerziteta, kao i na percepciju sigurnosti i nezavisnosti naučnog rada.
Doslednost budžetske politike i kontradikcije u praksi
U odnosu na gore navedene izdatke, pojavili su se signali da su neke univerzitetske aktivnosti i fondovi predmet reorganizacije ili smanjenja u praksi, što u akademskim krugovima tumače kao oblik pritiska ili instrument upravljanja. Domaći izvori i novinske analize ukazivali su na odluke koje su ograničavale tokove pojedinih sredstava, pa na povlačenje finansijske podrške sa onih inicijativa koje su otvoreno podržavale studentske zahteve ili su bile percipirane kao kritične prema vlasti. Ove informacije treba čitati kao pokazatelj institucionalne napetosti između državne politike i autonomije univerziteta.
Posmatrano kroz budžetske brojke, povećanje ukupnih sredstava za IР u 2024. i plan za 2025. ne moraju automatski značiti i jednak rast stvarne podrške univerzitetskoj autonomiji. Fiskalni rast može biti usmeren u domene koje država kontroliše direktno ili u projekte koji manje podstiču nezavisnu kritičku nauku, dok se istovremeno smanjuju ili menjaju fondovi koji su bili instrument autonomije i podrške kritičkoj misli.
Implikacije za istraživački ekosistem
Dominantno javno finansiranje i visok udeo namensko institucionalnog transfera daju stabilnost osnovnim institucijama, ali istovremeno smanjuju inicijativu tržišne i industrijske saradnje. Ovakav model ograničava mogućnost brze komercijalizacije istraživanja i smanjuje potencijal za brzo skaliranje tehnoloških rezultata u privredi. U kontekstu gde su univerziteti delimično izloženi pritiscima i smanjenjima određenih fondova, postoji realan rizik da se talentovani mladi istraživači suoče sa smanjenim mogućnostima za autonoman rad ili međunarodnu mobilnost.
Međunarodni programi i doprinosi (oko 4,5 milijardi) predstavljaju važan kanal za kompenzaciju nedostataka domaćih tržišnih veza, jer omogućavaju partnerstva i finansiranje koje je manje pod direktnom domaćom političkom kontrolom. Međutim, ova vrsta podrške nije univerzalno rasporediva i često zahteva institucionalnu spremnost i administrativne kapacitete koje institucije ne poseduju u jednakoj meri.
Opservacije o efikasnosti alokacije sredstava
Alokacija više od 21 milijarde dinara na namensko institucionalno finansiranje pruža kratkoročnu stabilnost ali ne garantuje inovacionu efikasnost. Efekti takve politike zavise od unutrašnje organizacije univerziteta, kriterijuma za raspodelu sredstava unutar institucija i mehanizama evaluacije rezultata. Bez jasnih indikatora performansi i veće uključenosti privatnog sektora, sredstva ostaju u velikoj meri usmerena na održavanje postojećih kapaciteta, umesto na podsticanje transpozicije znanja u ekonomske rezultate.
Kada se pogleda programska struktura, oblasti poput industrijske proizvodnje i tehnologije, poljoprivrede, transporta i zdravstva dobijaju solidne iznose što ukazuje na pragmatičan, aplikativan pristup. Ipak, u uslovima političke tenzije i kontrole, postoji rizik da se istraživanja sa društveno osetljivim temama ili kritičkim potencijalom marginalizuju, jer takvi programi zahtevaju veću autonomiju i zaštitu od političkih pritisaka.
Pregled trendova u naučnom razvoju Srbije
Trendovi koje je moguće isčitati iz raspoloživih podataka i političkog konteksta su višeslojni. Prvo, u apsolutnim iznosima postoji realan rast javnih sredstava za IР, kao i plan za dodatno povećanje u 2025. godini. Drugo, struktura raspodele i snažan udeo institucionalnog finansiranja ukazuju na strateški izbor stabilizacije i modernizacije infrastrukture, ali ne i na radikalnu promenu modela finansiranja koji bi podstakao brzu privatno-javno saradnju i tržišnu translaciju rezultata.
Treće, međunarodni angažman raste, što daje priliku za ulazak u kolaborativne projekte i pristup većim fondovima. Četvrto, politička napetost i pritisci povezani sa studentskim protestima predstavljaju ozbiljan faktor koji može ograničiti akademsku slobodu, promeniti prioritete i uticati na raspodelu pojedinih fondova. U tom smislu, rast ukupnog budžeta koegzistira sa institucionalnim ograničenjima koja umanjuju puni potencijal tih ulaganja.
Peti trend odnosi se na ljudski kapital: programi za doktore i postdoktore, i ulaganja u opremu, ukazuju na nastojanje da se obezbedi dugoročniji razvoj kadrova i tehnička osnova. Međutim, održivost ovog trenda zavisi od stabilnosti institucionalnog okvira i od toga koliko će političke odluke omogućiti akademsku nezavisnost i sigurnost za mlade istraživače.
Na kraju, jasno je da su budžetska izdvajanja u nominalnom smislu porasla, ali je istovremeno evidentna duboka osetljivost naučnog sistema na političke pritiske i administrativne intervencije. Ako se želi pretvoriti budžetski rast u stvarni skok produktivnosti istraživanja i inovacija, ključni elementi su zaštita autonomije univerziteta, veća i jasnija stimulacija partnerstva sa privredom i mehanizmi za evaluaciju i usmeravanje sredstava prema merljivim rezultatima.
