Michael Porter je 1990. godine objavio knjigu¹koja se bavi konkurentnošću nacija, a baziranu na detaljnim studijama uspeha zemalja u određenim oblastima proizvodnje i trgovine. Posmatrano na nacionalnom nivou: nacija će ostvariti konkurentsku prednost u onim industrijskim granama u kojima je nacionalni »dijamant« najpovoljniji, a njegove determinante su: (1) uslovi vezani za faktore proizvodnje; (2) uslovi vezani za tražnju; (3) industrije koje podržavaju proizvodnju konkurentnih proizvoda; (4) strategija firme, struktura i kvalitet.

Tabela pokazuje najznačajnije faktore mikroekonomskog okruženja koji utiču na stepen razvoja konkurentnosti preduzeća.

Tabela Mikroekonomsko poslovno okruženje

Izvor: Global Competitiveness Report 2002-03, World Economic Forum, p. 27.

Ograničenja Porterove teorije konkurentske prednosti su: (1) postojanje povoljnih uslova nije dovoljno da bi se neka industrijska grana razvila; i (2) odsustvo bilo kog od uslova u zemlji ne mora sprečiti kompanije i industrijske grane da postanu globalno konkurentne.

Porter je, osim izlaganja obimnog empirijskog materijala, u svojoj knjizi ukazao i značaj geografskog koncentrisanja firmi (klasterizacije) kako bi bile konkurentne u međunarodnoj privredi.

Premda postoje značajne razlike u pristupima Portera i Krugmana, obojica pokušavaju da razumeju konkurentski uspeh specifičnih područja. Sa jedne strane, Porter je široko priznat kao inspiracija za izučavanje konkurentskih regionalnih klastera. Njihov uspeh zavisi od četiri ključne karakteristike (već pomenute). Krugman, sa druge strane, naglašava značaj međunarodne trgovine koja dovodi do specijalizacije i uspeha ili neuspeha specifičnih regiona².