Kada se kreativnost vezuje za način mišljenja, najčešće se pojednostavljeno uzima da je kreativno mišljenje jednako divergentnom mišljenju. Takva konstatacija nije tačna, jer divergentno mišljenje jeste blisko kreativnom, ali nije istovetno kreativnom mišljenju.

Šta je divergentno mišljenje

Divergentno mišljenje je mišljenje u kome se za poznate objekte pronalaze nove adekvatne upotrebe. Na primer, makaze, osim što služe za sečenje papira, mogu poslužiti i kao praćka. Psiholog Gilford konstruisao je testove pod nazivom Testovi divergentne produkcije u kojima se meri kreativnost na osnovu toga da li ispitanik ume da napravi nove konsekvence nekog poznatog događaja ili da složi objekat od geometrijskih figura i slično. Količina tih kreativnih rešenja je po Džoju Gilfordu mera divergentnog mišljenja, time i kreativnosti.

Šta je kreativno mišljenje

Suprotno od Gilforda, psiholog Sarnof Mednik bio je uverenja da je kreativnost nalaženje novih veza između postojećih ideja i zajedničkih svojstava naizgled vrlo suprotnih i nepovezivih elemenata (Test udaljenih asocijacija koji je osmislio da bi merio ovakve veze sastojao se od skupova od tri reči kojima se tražila četvrta – pripadajuća tom skupu). Iako su ovi testovi bili podudarni drugim sličnim ispitivanjima u pogledu određivanja pojedinaca koji su imali izražene kreativne sposobnosti, oni nisu pokazali da je ovakav način mišljenja jednak kreativnom mišljenju, te da je to glavno svojstvo kreativnog mišljenja kao tipičnog.

Drugi autori određivali su kreativno mišljenje bilo kao proces ili iznenadni uvid (Finke) ili nesvesnu obradu (inkubacija), potom u specifičnim svojstvima ličnosti koja iskazuju nekonvencionalnost i želju za sticanjem novih iskustava (Beron), ili posebno detinjstvo u kojima nisu imali bliskih veza sa roditeljima (Gardner) i jednako su mogli nalaziti dobre argumente u prilog svojim tezama.

Dejvid Perkins je kreativnost posmatrao kroz tri ključna svojstva odnosno kognitivino-mentalna procesa: a) usmereno prisećanje, b) uočavanje i c) rekogniciju.

Usmereno prisećanje, uočavanje i rekognicija

Usmereno prisećanje je selektivno prizivanje iskustva i referentnog znanja za okvir o razmišljanju o problemu. Kroz uočavanje mi pronalazimo u većoj hrpi materijala bitne odlike problematike koju hoćemo da rešimo, što baš i nije jasno kako se postiže, a da već ne liči na poznate metode zaključivanja. Rekognicija je, izgleda, jedina originalna zamisao u teoriji kreativnosti i ona se zapravo svodi na ponovno davanje značenja poznatim stvarima posmatranjem iz drugog ugla, pa je Perkins određuje kao novo viđenje poznatih stvari. U umetničkom stvaranju to bi bila konceptualizacija, to jest stvaranje koncepta čije se grane porekla intuitivno uviđaju.

Kreativno mišljenje jeste i može biti i divergentno (razdvajajuće) i konvergentno (približavajuće – sve misli se sabiraju da pronađu jedno jedino rešenje) mišljenje. Kreativnost je kognitivni ili drugi mentalni proces i ujedno stvaranje originalnog dela, rešenja ili ideje koja ima svrhu – asocijacijom, imaginacijom i kombinovanjem poznatih ali često i naizgled nespojivih ideja i rešenja, odnosno divergentnim mišljenjem.

Kreativne osobe imaju divergentno mišljenje, ali ne znači da su sve osobe koje divergentno razmišljaju istovremeno kreativne. U prethodnom određenju naglasak je i na svrsi, a divergentno mišljenje često može biti intenzivno i sa puno rezultata ali da se svrha toga ne vidi. Dakle, kreativnost jeste svrhovita, tj. praktična, primenjiva, ostvariva, upotrebna i kao takvu je pre treba videti nego prema izvoru mišljenja i stilu misaonih procesa.