Da li su snimci predstava i dalje pozorište ili postaju samo slika

Aleksandar Đerić

Na nedavno održanoj internet diskusiji predstavnika pozorišne industrije i teoretičara umetnosti i kulture, u organizaciji platforme Playbox, otvoreno je nekoliko krucijalnih pitanja o položaju pozorišne umetnosti i pozorišnog dela u uslovima pandemije, od kojih ćemo izdvojiti dva kao ključna: da li pozorišta mogu da žive od snimaka predstava i da li je gledanje takvih snimaka i dalje pozorište ili je reč o gledanju videa odnosno slike.

Da li je došlo vreme da se uradi redefinisanje izvođačkih umetnosti? Tradicionalno, izvođačke umetnosti, u koje spadaju pozorište, ples/balet/neki drugi scenski nastup (npr pantomima ili cirkuska predstava) i opera su umetnosti zasnovane na scenskom izrazu, kojim ostvaruju neposredni kontakt sa publikom. Naglasak je na sceni i na neposrednom kontaktu sa publikom. Jer to ove izvođačke umetnosti ujedno odvaja od pojma filma i videa, kojima je medij slika, a ne neposredni estetski doživljaj pokreta i glasa glumca tj izvođača na sceni. Šta je i gde je scena je manje važno, jer scena, po Piteru Bruku, može biti svako mesto gde jedan posmatrač posmatra scenski prikaz, a to može biti i čovek koji prelazi ulicu, dok ga drugi čovek posmatra.

Pozorište je izvođenje a ne snimak izvođenja

Kako prenosi Danas, reditelj Ivan Janković, osnivač platforme Playbox koja će funkcionisati kao pretplatnički servis, smatra da će ovaj način prikazivanja pružiti mogućnost publici da u bilo koje vreme može da pogleda predstavu iz bilo kog pozorišta u Srbiji u visokom kvalitetu slike i zvuka. Pretplata bi bila 1.200 dinara mesečno, a deo prihoda dobijalo bi pozorište čiji se proizvod emituje. Na ovaj način, predstave će se igrati na pozorišnoj sceni, ali bez publike, a publika će ih gledati na video snimku ili u video prenosu, što je, praktično, televizija.

Osnivač platforme smatra da je ovaj način gledanja ipak prednost, jer se mogu pogledati i predstave iz drugih gradova, ili da gledaoci iz udaljenih krajeva Srbije mogu gledati predstave prestoničkih velikih scena. Janković vidi u tome dodatnu prednost: da se tokom gledanja snimaka predstava, može jesti i diskutovati, što tokom gledanja uživo nije moguće. Teoretičar Goran Tomka tome dodaje i još jednu prednost koju vidi – da se snimci mogu zaustavljati, da se mogu odloženo gledati i ponavljati.

Pročitaj i ovo:  Valjevski muzej - inovativnost i preduzetništvo gradske ustanove

Predstavnica pozorišta Boško Buha kaže da se pokazalo da deca nerado gledaju snimke predstava. Razumljivo, s obzirom da se naročito u dečjim predstavama traži interakcija sa publikom, da se stvara atmosfera zajedničke emocije, više nego u predstavama za odraslu publiku. Ali, osim ovog zanimljivog iskustva za publiku, ispostavlja se da je upitno da li se od ovakvih snimaka može živeti.  Kulturne navike je veoma teško promeniti.

Prodaja izvođenja i prodaja snimka izvođenja nikako nije isto

Stvari nisu tako jednostavne. Pozorišta u Srbiji su i ovako preživljavala zahvaljući tome što su najvećim delom na budžetima svojih osnivača – lokalnih samouprava. Jer pozorišna umetnost nije isplativa nekim drugim tržišnim finansijerima. Godišnje su pozorišta pravila 2 do 4 premijere, za uglavnom malobrojnu publiku, kad je reč o pozorištima u unutrašnjosti Srbije. Nekoliko festivala i festivalskih smotri podizalo je, ali samo na nedelju dana, kulturni puls gradova kakvi su Užice, Jagodina, Vranje, Zaječar ili Sombor i više privlačili publiku, tada su i cene ulaznica mogle ići naviše.

Ipak, da se od projekata može živeti, davno bi nestalo repertoarskih pozorišta i bilo bi sijaset privatnih produkcija, sa sve producentima preduzetnicima, iza kojih stoje novac, sponzori i pokrovitelji. Biće da se pozorište uglavnom ne isplati u Srbiji, dok na Brodveju može da obrće milijarde godišnje. Ipak, to ne znači da pozorište ne treba ako ga već ne može biti, naprotiv, pozorište je sama sublimacija umetnosti, nema kulturnog života ni kulture jedne države bez pozorišta.

Sukobljavanje više načela autorskog prava

Drugo, još kompleksnije pitanje je autorskog prava i jedan od učesnika diskusije s razlogom otvara to pitanje. Jedno je autorsko pravo nad dramskim delom, drugo nad izvođenjem u određenom periodu na određenom mestu kakvo je pozorište, treće je pravo reditelja, koreografa, glumaca, izvođača i drugih pratećih autora kakvi su kostimograf, scenograf, kompozitor i drugi nad snimkom svog autorskog dela. I dok se pitanja imovinske naknade nad brojnim autorskim delima tek otvaraju, automatski slede i pitanja neovlašćenog prikazivanja i umnožavanja, odnosno piraterije. Danas, snimanje onog šta gledamo je samo na klik daleko od nas. Čak i na savremenim televizorima postoji opcija ubacivanja memorijske kartice i snimanja tv sadržaja, o računarima i pametnim telefonima da ne govorimo. Pomenuta platforma za pozorišne snimke/prenose tek ne bi mogla da se lako odbrani da je omogućila neovlašćeno snimanje, umnožavanje i deljenje sadržaja koje emituje. Spisak izazova i nedoumica se tek tu ne završava.

Pročitaj i ovo:  Klasteri iz oblasti kreativnih industrija među najperspektivnijim u Srbiji

Suština pozorišta je da se jedna predstava igra više puta i da nijedno od tih izvođenja nije isto. Pozorišni prvaci često imaju i čitave improvizacije i bravure, što publiku navodi da iznova odgleda izvođenje, a glumci ovome izlaze u susret. Ipak, reprizu snimka malo je verovatno da će iko gledati. Upitno je da li je onda takva produkcija, ako se uopšte može smatrati scenskom ili pozorišnom, rentabilna. Tu su i scene rediteljskog dopisivanja na meta nivou, jer reditelj iza kamere nije nužno pozorišni reditelj i može da kadrira snimke na svoj način, tj televizijski, što može miljama biti daleko od rediteljske postavke pozorišnih i scenskih elemenata u jednoj predstavi i njihovog redosleda važnosti i interpretacije za publiku. Gledanje samo totala, s druge strane, sigurno nije zanimljivo i brzo bi izazvalo dosadu. Ovo zato što kad smo u pozorištu, možemo i hoćemo da se usredsredimo i na igru jednog glumca, da gledamo detalj na scenografiji, da posmatramo igru u drugom ili čak trećem planu, o doživljaju Hartmanovih slojeva da ne govorimo.

Postavlja se u tom slučaju pitanje zašto bi postojao ansambl, jer bi se jedna predstava onda mogla izvesti i snimiti jednom i neprekidno prikazivati. To već imamo na nacionalnoj televiziji u formatu TV teatra. To onda svakako ne samo da nije pozorište koje znamo, nego sigurno nije pozorišna umetnost. Slika je vizuelna umetnost, a pokretna slika je filmska ili video umetnost.

Ovo sve nas dovodi do suštinskog pitanja: da li je zaista jedna epidemija dovela do kraja postojanja scenske i izvođačke umetnosti? Naravno da nije. Pozorište je postojalo i tokom kuge, ljudi su igrali na otvorenom i nisu se nužno morali dodirivati ni glumci ni publika. Dakle, ako nije moguće pozorište u kutiji, moguće je pozorište van kutije. Ne kažem da je moguće takvo komercijalno pozorište. Ali ambijentalno pozorište kao teatar otvorenih scena, ne samo da je moguće nego je i poželjno. Drugačija režija, u kojoj se dodir i interakcija više zamišljaju nego vide, takođe ne mora biti eksplicitna, može se podrazumevati (zar podrazumevanje nije u osnovni pozorišnog izraza?). Pozorišna predstava može biti i za samo petinu mesta u sali, pa nije van pameti da takve ulaznice budu i skuplje.

Pročitaj i ovo:  Rad sa senzorima: tehnologija pravljenja digitalne scenografije

U svakom slučaju, gradska pozorišta i jedno nacionalno moraju opstati, jer bez njih nema ni gradske ni nacionalne kulture ovog naroda. Ali moramo biti načisto – snimak pozorišne predstave nije pozorište, niti će moći biti.

Foto Unsplash

 10,358 

Srodni tekstovi

Imate komentar?