Slobodan Stanić Džingi, fotografija Kreativna Srbija 2025
Džingi ne slika svet spolja, već svet iznutra. Njegovi seljaci, pastiri i žene u maramama nisu modeli, već svedoci – lica koja čuvaju iskustvo zemlje, rada i vremena. U njegovim slikama svaka bora na licu postaje linija pejzaža, svaka boja nosi ritam života. Boja, nanesena širokim i gustim potezima, oblikuje figure sa snažnom ekspresijom koja odaje ne samo likovni temperament već i duboku empatiju prema motivu.
U Džingijevim platnima figura nikada nije izdvojena iz sveta koji je okružuje – pejzaž je uvek prisutan, ali ne kao dekor već kao prirodni produžetak čoveka. U sceni pastira sa govedima, u licima starica koje se smeju pred crnim fondom ili u portretu žene naspram planinskog horizonta, prepoznaje se ista temeljna linija: spoj identiteta i opstanka. Boja i potez u tim slikama postaju instrumenti sećanja – energični, vitalni i svedeni na suštinu izraza.
Džingijev opus može se sagledati kao dugotrajno svedočenje o svetu koji polako nestaje, ali ne prestaje da živi u umetnosti. Njegovi likovi nisu samo pojedinci, već nosioci jedne kolektivne memorije, ljudi čija jednostavnost krije duboku duhovnu snagu. U njihovim osmesima i pogledima postoji dostojanstvo koje nadilazi prolaznost. Taj vitalizam čini osnovu Džingijevog slikarskog univerzuma – univerzuma u kojem je svaka figura izraz vere u čoveka i život.
Retrospektiva u Užicu svedoči o kontinuitetu i doslednosti autora koji je ostao veran svom iskustvu i svojoj sredini. U vremenu koje često favorizuje koncept nad emocijom, Džingi ostaje veran neposrednosti i istinitosti izraza. Njegovo slikarstvo nije beg u nostalgiju, već trajno podsećanje da umetnost ima moć da sačuva i obnovi svet koji nestaje, bojom, potezom i pogledom.
Četrdeset godina stvaralaštva Slobodana Stanića Džingija stoga ne predstavlja samo jubilej jednog umetnika, već i potvrdu da autentičnost i istrajnost imaju svoj likovni, ali i ljudski smisao. Njegove slike ostaju otvorene i tople, kao da nas pozivaju da zastanemo, da se setimo i da prepoznamo u njima ono što smo možda zaboravili: jednostavnost, radost i postojanost života.
U delima Slobodana Stanića Džingija prepoznaje se ono što bi Ješa Denegri nazvao “konzistentna slikarska poetika otpora zaboravu”. Njegovi portreti ne teže idealizaciji lica i prizora, već pre obnavljanju dostojanstva običnog čoveka kroz ekspresivni čin slikarskog svedočenja.
U slici pastira s govedima prepoznaje se arhetipska tema zemlje i čoveka. Kompozicija je čvrsta, ali fluidna u potezu: potez boje nosi i težinu materije i pokret vetra. Paleta, građena od toplih i hladnih kontrasta, sugeriše ne samo atmosferu nego i duhovnu kondiciju lika, jer njegova stara, ispucala ruka i uporan hod kroz pejzaž postaju metafora trajanja, opstanka, i ruralne etike rada.
Slika sa pet lica deluje kao ikonostas narodnog sećanja. To je, sasvim sigurno, portret kolektivnog identiteta, gde svako lice funkcioniše i kao individualni karakter i kao segment zajedničkog izraza: osmeha, tuge, trpljenja i solidarnosti. Boja je ovde ne samo sredstvo opisivanja već i nosilac afekta: crvene i žute površine postaju psihološki toplotni impulsi, dok tamna pozadina čini da figure isplivavaju iz tame istorije u svetlo slike. Taj kontrast između svetla i tame nije samo slikarski nego i simbolički kao da je između prošlosti i opstanka, između nestajanja i sećanja.
Portreti žene sa sela su simbolična poetska sinteza čitavog Džingijevog izraza. Lice žene, modelovano gustim nanosima boje, sabira u sebi svetlost pejzaža jer ona nije više samo lik u prostoru, već sam pejzaž postaje produžetak njenog lica. Ona je svojevrsni nosilac lokalnog i univerzalnog, kao u mikrokosmosu i vasioni Putujućeg pozorišta Šopalović Ljube Simovića. Ta žena je konkretna i prepoznatljiva, ali i mitska figura – deo epopeje naroda koji još uvek stoji uspravno, iako vreme neumitno prolazi u brojnim posrtanjima i padovima. Žene na Džingijevim slikama pripovedaju o tome i svedoče o trpeljivosti, ali i o groteskama sveta koji su kreirali muškarci.
Džingi je zato, najbolji portretista ovog dela Srbije – ne samo ljudi, nego i prirode i istorije. Ali, njegov ruralni pejzaž je ipak jedna “modernistička vitalistička naracija”, jer samo čovek koji je svest podigao u gradu može opažati finese izvornog života u tradicionalnom kontekstu. Gest Slobodana Stanića je ekspresivan, ali nije haotičan jer on je ritmizovan iskustvom svakodnevnog života i svetlom koje dolazi iznutra. U tim licima i pokretima ne ogleda se samo prošlost, već i stalno, uporno prisustvo čoveka u sopstvenom svetu, kroz boju, pokret i pogled.
Ko ume da pogleda, videće projekciju čobanice koja je sklopila oči pored svojih krava, da ta čobanica i sa asfalta progovara.
