Iako sam u kompaniji u kojoj radim već više od dvanaest godina, za mnoge stvari koje su obeležje naše kulture za koje me ljudi pitaju otkada su, ja odgovaram: Oduvek! Davanje fidbeka jedni drugima, razvoj mlađih kroz delegiranje ozbiljnih stvari, spontano preuzimanje obaveza jednih od drugih, poverenje koje smo stekli i pre nego što je neko postao član našeg tima – čini mi se da su oduvek deo nas.

Da bismo primili, krenimo putem davanja

Jedan od najstarijih običaja u našem timu je da za Novu godinu jedni drugima random tj nasumično poklanjamo. I za ovaj običaj će svako reći da je tu oduvek! Iz šešira se izvlače imena onog kojima treba da poklonimo nešto što je samo njoj ili njemu namenjeno, pri čemu ne znamo ko je izvukao naše ime da nama isto tako izabere i preda poklon. Pokušala sam jednom da izračunam koliki je broj mogućih kombinacija takvih veza i broj prelazi nekoliko hiljada! Na hiljadu je načina, dakle, kako može biti povezano nas pedesetak.

Za ovih petnaestak godina, izmenjali smo stotine i stotine poklona, uz mnogo trenutaka sreće, ushićenja, iznenađenja, radosti. Pre nego što se poklon odabere, moraš promisliti o svom kolegi, šta je to što ta osoba voli, što je izdvaja od drugih. Nije fora da omašiš, da nisi dobro upoznao osobu u sopstvenom timu! Izazov je uvek tu.

Potencijal kombinacija za poklone geometrijski je rastao, ali i posle toliko godina, i dalje postoje kolege koje nam nisu dale ili kojima mi nismo dali poklon. Zamislite koliko je iščekivanja u Novim godinama koje dolaze! Kako tim bude rastao, sve je veći naš svet davanja i potencijal primanja darova jednih od drugih.

Obradovalo me što sam nedavno pročitala o jedinstvenom običaju davanja i primanja poklona. Radi se o veoma staroj kulturi u Melaneziji, grupi Trobrijandskih ostrva između Papue i Australije. Antropolozi su pre više od sto godina otkrili viševekovni običaj zvani Kula, razmenu poklona između stanovnika ovih ostrva. Oni jedni drugima u darove donose ogrlice, narukvice, predmete od školjki, redak lep kamen i slično.

Često u kanuu prevale ogromnu razdaljinu da bi drugom, nepoznatom stanovniku susednih ili veoma udaljenih ostrva dali poklon, neretko rizikujući život na vodama okeana. Kada je istraživač Malinovski pitao predstavnike plemena od kada postoji običaj, oni su govorili: Oduvek!

Neka timski duh neprestano kruži

Specifičnost ovog načina poklanjanja kod Melanežana je što se pokloni ne zadržavaju, već kruže, ono što si primio prošle godine, ove godine treba da daš nekom drugome, a primićeš novi predmet. Naravno, pokloni imaju i upotrebnu vrednost, to je nakit koji stavljaš na sebe i time jasno pokazuješ drugima koliko je lepo da nosiš stvar koju su vekovima nosili pre tebe, možda čak i tvoji preci.

Ovime se šalje poruka da svrha primanja nije sticanje, svrha davanja nije odricanje. Nego je suština davanja i primanja neprestano kruženje stvari koje treba da podsećaju na razmenu energije pripadnika iste zajednice. Daju se stari ali i novi predmeti i tako beskonačno, zauvek i oduvek.

Kulturi davanja mi pridajemo veliki značaj sa svim svojim saradnicima iz partnerskih kompanija. Naravno, nije samo reč o poklanjanju zbog događaja ulaska u novu životnu i poslovnu godinu, zaista je namena da se održi timska energija među svima nama. Nije formalnost, ja zaista doživljavam ljude iz partnerskih firmi kao članove iste zajednice. Vremenom uspostavljamo isti timski duh koji kruži i verujem da je zaista naš tim beskonačan. 

Marina Delić