10 min 3 godine

Počnimo poređenjem: prošle nedelje (mart 2018, napomena portala Kreativna Srbija.rs), kabinet predsednice Vlade organizovao je konferenciju „Kreativna Srbija: Budućnost je kreativna“. Otvarajući skup, Ana Brnabić je izjavila: „Kreativne industrije imaju mnogo veći potencijal nego što je to priznato. (…) Ovom konferencijom želimo da poručimo da je država ovaj potencijal konačno prepoznala.“ Pre 21 godinu, u svom političkom manifestu kojim su kreativne industrije došle u Evropu, Toni Bler je napisao: „Predugo su umetnost i kultura bile na margini. Predugo je vlada bila nesvesna njihovog potencijala. To mora da se promeni i naša partija će to i učiniti.“

KAKO JE U BRITANIJI…: Britanski uzor je sasvim jasan i očekivan. Britanija se širom sveta uzima ne samo kao rodonačelnica kreativnih industrija već kao najuspešniji primer koji treba slediti. Međutim, britansko iskustvo nije ni blizu tako svetlo kao što se prezentuje i važno je da ga razumemo ako ga pratimo. U osnovi, kreativne industrije (u nastavku KI) predstavljaju politički manevar u kojem se statistički spajaju oblasti umetnosti, kulture, medija, novih tehnologija, dizajna i advertajzinga u jednu celinu. Ta celina se potom promoviše kao perjanica nove ekonomije koja „stvara novac iz vazduha“, odnosno zasniva se na znanju, idejama i kreacijama ljudskog uma, a ne fizičkog rada ili prirodnih resursa. Spajajući ove grane, Blerova vlada stvorila je privrednu celinu koja ima ne samo značajan ekonomski potencijal, nego i simboličku vrednost – ko ne bi želeo da bude plaćen za svoju kreativnost?

Međutim, politike KI poslužile su Bleru pre svega da svoju nepopularnu politiku „trećeg puta“ (koja je imala za cilj da svoju partiju odvoji od levice i povede putem neoliberalnih reformi) oboji kul bojama. Prva kampanja zvala se Kul Britanija i uključila je nagrade i prijeme za umetnike, besplatne ulaske u muzeje i veća davanja za umetnost ne bi li se Britanija predstavila kao poželjno mesto za život i putovanje. Paralelno s tim, nove politike su zahtevale od istih tih pojedinaca da svoj rad mere i vrednuju pre svega kroz doprinos ekonomiji, što je protumačeno kao vrlo licemeran i eksploatatorski potez. Kampanja je spektakularno propala, ali ne i politike KI.

Pročitaj i ovo:  Vlada predložila frilenserima smanjenje osnovice, oprost kamate i otplatu u 10 godina

Muzeji, galerije i pozorišta bili su samo početak. Bler je želeo nešto više: stalan dotok novih preduzetničkih inicijativa i mladih, tehnološki naprednih i obrazovanih radnika/ca koji su spremni da danonoćno rade, osvajaju strana tržišta, takmiče se i proizvode profit. Ono što je bilo neophodno jeste da se oni pritom osećaju sjajno jer imaju „kreativan posao“. Upravo za stvaranje takve poželjnosti, umetnost i kultura su odigrale ključnu ulogu. U praksi, spoj poželjnosti i prestiža kreativnog zaposlenja radnika i radnica i potrebe vlasnika kapitala da se ostvaruju ogromni profiti na globalnom tržištu, stvorio je novi vid eksploatacije – tzv. „fleksploataciju“. Štaviše, čak ni takav iscrpljujući, ali dobro plaćen rad nije dostupan svima. Prema istraživanjima, mesta u KI nema za slabije obrazovane i siromašnije slojeve stanovništva. Zbog ovakvih odlika, politike KI su omiljena meta akademije, levice i humanistike od samog nastanka. Štaviše, mnoge od zamerki prihvatili su i prvobitni zagovornici, pa je, recimo, nakon napuštanja mesta ministra kulture, Kris Smit, koji je postavio kreativne politike, priznao da one „crpe životnu snagu kulturi“.

.. I KOD NAS: Međutim, neispunjena obećanja kod kuće nisu sprečila proboj na međunarodnoj sceni, pa tako KI pristižu i u Srbiju pod pokroviteljstvom Britanskog saveta. Ipak, naši muzeji, pozorišta i galerije tiho, ali odlučno odbijaju ideju izlaska na tržište i globalne borbe, a kompanije u oblasti informacionih tehnologija i industrije igara odbijaju mešanje države u njihovo poslovanje s komentarom „neka nas vlada ostavi na miru“.

Zašto se naša vlada sada okreće kreativnim industrijama, možemo samo da nagađamo. Vreme će pokazati. Zvanično, ideja je da se mladim ljudima obezbede pristojni poslovi, da se primanja u zemlji povećaju i da se imidž Srbije u svetu promeni. Mnoge baltičke i skandinavske zemlje su zaista uspele da na ovaj način razviju KI. Za našu zemlju to bi bilo jako dobro. Mi smo zbog ratova, privatizacije i neodgovornosti u poslednjih trideset godina dospeli na (polu)periferiju svetske ekonomije. Takvoj poziciji se nameću slabo plaćeni poslovi, izvoz sirovina i eksploatacija prirodnih resursa, pa je u tom smislu obećanje da će u Srbiji biti otvoreni centri proizvodnje znanja i ideja svakako dobrodošlo.

Pročitaj i ovo:  Predlog platforme Kreativna Srbija®: definisati šta je kultura i šta je vršenje prava i obaveza u kulturi

Međutim, da bi se ova obećanja ispunila, potrebno je mnoštvo sistemskih mera koje se kose sa raznim drugim politikama Vlade u domenu ekonomije, kulture, demografije, obrazovanja. Kako bi unapredili kreativnu privredu, mnogi Vladini stručnjaci baviće se biznis modelima, tehnologijama i obrazovnim programima, merenjima, pravnim okvirima i investicijama. Međutim, ključni problemi KI su pre svega socijalne prirode. To zahteva razmatranje važnih socijalnih, političkih i kulturoloških pitanja. U nastavku nudim par političkih dilema kao ilustraciju tema o kojima bi valjalo ozbiljno misliti.

Znanje ili poznanstva?

Na pomenutom skupu, Biljana Srbljanović se požalila da je lakše postaviti na scenu tekst mladih pisaca iz Srbije u Nemačkoj nego u Beogradu. Ovaj problem ima mnogo dublje društvene korene. Naše društvo se survalo u jamu rođačkih, kumovskih i partijskih veza koje odlučuju o svemu. U mrežama ovih odnosa jedino je važno da li je neko „naš“ ili nije. Sa druge strane, kreativne industrije zasnivaju se na modernističkom poverenju u znanje, obrazovanje, uporedivi kvalitet i merenje. Kompanija koja proizvodi igrice, baš kao i muzej koji se obraća globalnoj publici, ne može sebi da priušti kumića ili sestrića ako nije dorastao zadatku. Nepostojanje jasnih i pravičnih pravila i netransparentni procesi odlučivanja usporavaju i onemogućavaju kreativnu privredu. Nasuprot tome, za mnoge vlastodršce u našoj zemlji, znanje, javnost, merenje i upoređivanje su neprijateljski pojmovi. Dakle, ukoliko Vlada želi da razvija KI, neophodno je da se najpre sama udalji od upotrebe partijskih i rođačkih veza i doprinese izgradnji poverenja u znanje, javno dobro i javni interes.

Patrijarhat ili ravnopravnost i sloboda?

KI su plod najnovijeg talasa (post)modernosti. Zasnivaju se na fluidnim identitetima i odnosima, dinamičnim i promenljivim ličnim životnim strategijama, kao i na istaknutom individualizmu. U mnogim istraživanjima ističe se značaj takozvanih „slabih socijalnih veza“. Dakle, brojna poznanstva, promene okruženja i sloboda istraživanja su važni za razvoj kreativnosti. To je u znatnoj meri u sukobu sa mnogim politikama i vrednostima tradicionalne Srbije kao što su bliska vezanost za porodicu i mesto odrastanja, neizdvajanje, stalnost i sabornost – dakle „jake socijalne veze“ i konzervativni životni izbori na kojima počiva patrijarhalno društvo. Skorašnja kampanja za promociju rađanja je samo jedan primer u kojem vidimo nameru Vlade da se meša u intimu mladih žena na veoma patronizujući i patrijarhalan način. Podržavati istovremeno patrijarhat i zagovarati KI je kontradiktorno.

Pročitaj i ovo:  Usvojena Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Srbije do 2025.

Vlasnici ili radnici?

Globalne KI ne predstavljaju homogenu celinu. Unutar njih su veoma vidljive razlike između vlasnika, menadžera i radnika na različitim nivoima. Zbog globalne konkurencije cena kreativnog rada pada, i uskoro će pasti i primanja kod nas. Tu sudbinu neće deliti, recimo, vlasnici programerskih kompanija. Ako politike KI nastoje da ispune svoje obećanje o poboljšanju primanja u našoj zemlji, ostvarivanje ravnomernije raspodele unutar preduzeća i učešće zaposlenih u odlučivanju neophodni su preduslovi. Štaviše, istraživanja pokazuju da je osećaj vlasništva nad procesima rada izrazito podsticajan za kreativnost i produktivnost. Ukoliko se to ne obezbedi, ne možemo pričati o kreativnim industrijama, već o malom broju domaćih i stranih preduzetnika koji ostvaruju ogromne profite, dok veliki broj eksploatisanih radnika i radnica klikću i kucaju danonoćno za svojim računarima.

Mnoga druga pitanja su takođe važna. Da li razvijamo glomazne, neprijateljske birokratske mehanizme ili administraciju koja je saradnik građanima? Da li naše škole sa tradicionalnim pristupima obrazovanju podstiču razvoj kreativnosti? Da li KI mogu da promene imidž Srbije ako imamo konstantne diplomatske pehove, i tako dalje. Ipak, jedno je ključno. Ako Vlada želi da Srbija postane domaćin uspešnim KI, neophodno je da napravi odlučne iskorake ka demokratizaciji našeg društva. U tome, stručnjaci za razvoj kreativnih industrija teško da mogu da budu od pomoći. Premijerka Brnabić je konferenciju zaključila rečima „Vlada vas sluša“. Ostaje nada da neće slušati samo hor istomišljenika.

Goran Tomka

Tekst objavljen uz dozvolu autora. Članak je prvobitno objavljen u časopisu Vreme, br. 1420 od 22. marta 2018.

Foto Unsplash

Ostavite odgovor