Memorijski USB stik je rezultat kreativnosti, jednako u konceptu, dizajnu i proizvodnji. Među ostalim tipovima nosača informacija, ovaj je bio nov, originalan i smeo u ideji, jer je trebalo da potisne do tada široko rasprostranjene kompakt diskove i DVD. Danas, u masovnoj proizvodnji USB memorijskih stikova imamo i one koji su ujedno i diktafon, plejer, sa različitim opsegom memorije, ali i unapređenim dizajnom prema estetskim, ergonomskim, pa čak i potrebama korisnika da se igra. Istorija prvog vokmena govori nam da iza svega stoji jednostavna potreba (potreba vlasnika kompanije Sony da na putovanjima sluša muziku, ali i da taj doživljaj deli – otuda dva izlaza za slušalice na prvim vokmenima)*.
Od kreativne potrebe do kreativnog rešenja
Jednostavna potreba u strateškom promišljanju i timskom radu velike grupe koja proizvodi kreativna rešenja vrlo brzo utire put patentu i masovnoj industrijskoj proizvodnji, idući u susret potrebama i drugih, često i stvarajući potrebe onih potrošača koji i nisu imali impuls kupca u prvi mah. Prvi vokmen je nastao, dakle, i kao posledica potrebe vlasnika, ali i kao potreba kompozitora da svoj demo snimak prenese na kasetu i nosi sa sobom te da može da ga ponudi producentu, tako da ga ovaj može odmah preslušati. Time su se otvorile brojne mogućnosti da se mesta za pregovore stvaraju ad hoc, u udobnom i ležernom ambijentu kafea ili tokom avionskih letova, čime se efikasnost komunikacije znatno povećavala (iskustva pokazuju da je dugo vremena bilo potrebno od momenta kad se kaseta pošalje, producent je primi i presluša u svojoj kancelariji i pošalje nazad odgovor). Ubrzo je krenula i serijska proizvodnja u Sony korporaciji, jer su inženjeri prepoznali moguću potrebu i ljudi koji džogiraju, mladih koji žele da slušaju svoju muziku na ulici ili onih koji su ga koristili u šetnji kroz prirodu. Tako je tržište pokazalo da je vokmen pre svega individualna potreba, a ne, kako je Morita mislio, potreba da slušamo muziku u dvoje u javnom prostoru.
Šta je kreativnost
Kreativnost je termin koji se obično koristi za aktivnost stvaranja novih ideja, pristupa ili aktivnosti, dok je inovacija proces stvaranja i primenjivanja kreativnih ideja u određenom kontekstu, ili unapređenje već postojećih koncepata/procesa/ideja. Kreativnost dobija svoje puno značenje kada je ne posmatramo isključivo u umetničkom smislu, veći na nivou ideja i koncepata koje vode ka novim praktičnim rešenjima.
Kreativnost podrazumeva toleranciju na greške
U kontekstu poslovne organizacije, termin inovacije često se odnosi na čitav proces u kojem organizacija stvara kreativne ideje i pretače ih u nove, korisne i održive komercijalne proizvode, usluge i poslovne postupke, dok se termin kreativnost koristi za stvaranje izvornih ideja od strane pojedinca ili grupe, što je nužan korak unutar inovacijskog procesa.
Takva kreativnost podrazumeva i toleranciju grešaka, i preuzimanje rizika, kao i raspolaganje vremenom i resursima. Ona ne započinje i ne završava se u kratkom vremenskom periodu. Kreativne organizacije su dugoročno posvećene negovanju kreativnosti kao interne kulture i prakse.
U mnoštvu različitih ideja o razvoju kreativnosti na radnom mestu, kao jedan od najuticajnijih autoriteta u ovoj oblasti pozicionirao se svojevremeno Edvard de Bono, britanski psiholog i doktor medicine.
De Bono: Treba bolje razmišljati
Osnovna teza De Bona jeste da se u modernom društvu nedovoljno dobro razmišlja. On smatra da formalno obrazovanje ne razvija veštinu razmišljanja. Prema njegovim rečima, osnovno obrazovanje „uguši dve trećine potencijala za razmišljanje a fakultet preostalu trećinu”. Smatra da je sadašnji način razmišljanja koji su ustoličili grčki filozofi, kako ih on naziva „tročlana banda Grka” (Sokrat, Platon, Aristotel), nedovoljno dobar zato što je on ograničen i retko kad može da donese nešto novo i revolucionarno. Ova trojica filozofa su rodonačelnici zapadnog načina mišljenja u pojmovima, kategorijama, modalitetima i silogizmima, odnosno logičkog mišljenja, koji verovatno jeste relevantan za nauku i filozofsko mišljenje, ali nije za kreativno mišljenje kome je tesno u kategorijama deduktivnog zaključivanja, a nemoguće za širenje u tesnim sudovima racionalnosti i umskih principa.
De Bono tvrdi da je esencijalna stvar danas u biznisu postala kreativnost. Zato što je sve drugo postalo dostupno svima, kaže on. „Ako vam jedinu nadu za preživljavanje predstavlja pitanje da li će vaš posao biti stručniji u odnosu na konkurenciju, bez sumnje ste u nezavidnoj poziciji.“ (Profit, No.7)
Podići nivo kreativnosti znači razmišljati o konkurentnosti
Kako jedna organizacija ne može uraditi ništa kako bi sprečila svoju konkurenciju da se usavršava, ono što može pouzdano da učini jeste da kreativnost svojih ljudi digne na superiorni nivo. Veliki je broj teza da je kreativnost talenat sa kojim se neki ljudi rađaju, a dugi mogu samo da žale što ga nemaju. De Bono kreativnost postavlja kao veštinu koja se može naučiti, razvijati i primenjivati.
Edvard de Bono polazi od teze da, osim što je vezan institucionalizovanim pravilima koje stičemo kroz paradigmu obrazovanja i ponašanja, prirodno je određeno da ljudski mozak funkcioniše tako da ne bude kreativan. Kada bi mozak funkcionisao tako da primarno bude kreativan, život bi bio nepodnošljiv. Sa 11 komada odeće koje razmatramo da nosimo ujutru, postoji 39.916.800 načina da se oni iskombinuju. Ako je za svaku kombinaciju potreban 1 minut, onda bi za sve kombinacije da se isprobaju na tako banalnom primeru, kao što je izbor odeće za taj dan pre konačnog odabira kombinacije koja nam se čini najboljom u svim kriterijumima, oduzele jedan prosečan ljudski vek – 76 godina.
Osnovna zadrška razvoju kreativnosti jeste verovanje u potpunu jednoobraznost stvari, smatra ovaj psiholog. Uzima primer jednostavnih matematičkih istina – npr. većina ljudi veruje da ne postoji razlika između 6+2=8 i 8=6+2. A razlika je veoma važna: 6 i 2 daju svakako 8. No, 8 može biti sastavljeno i od drugih kombinacija (5+3, 4+4, 7+1). Zašto je ovo važno? Zato što većina ljudi veruje da ako postoji adekvatan odgovor, nije potrebno misliti dalje. Ne može se biti “više od toga u pravu”. Rezultat je odsustvo kreativnosti. Otuda on ističe tehnike lateralnog mišljenja. Lateralno mišljenje je pristup u rešavanju problema u kome uvek izostaje utabano korak po korak logičko misljenje, i problem se sagledava iz neočekivanih i udaljenih tačaka. Osnova kreativnosti jeste u povezivanju nepovezanih stvari i pojmova, te tako i proces lateralnog mišljenja zasniva se na tome da pojam, problem, predmet posmatramo iz izmeštene perspektive, na prvi pogled teško povezive sa problemom. Rezultati ovakvog pristupa su efikasni, pre svega zato što rešenje izvode iz očekivanih okvira, dovode do inovativnih odgovora na probleme.
Metoda 6 šešira
De Bono je održao kreativne treninge za više od 200.000 ljudi, izmedju ostalog i za vodeće svetske korporacije kao što su IBM, NTT (Japan), Šel, Erikson, Ford. Najpoznatija je njegova metoda 6 šešira, a istoimena knjiga jedan je od bestselera primenjene psihologije. Kompanija MDC iz Kanade prezentovala je podatak da su primenom ove metode uštedeli 20 miliona dolara već u prvoj godini. U Americi su procenili da Metoda šest šešira znatno unapređuje i ubrzava rad porote u sudskim procesima.
Ova metoda zapravo je jednostavna tehnika izmeštanja fokusa i analitičkog promišljanja. Ima za cilj uočavanje mogućnosti kako se problemi, stvari, pojave mogu posmatrati iz novih uglova i razumeti na nove načine. Zahvaljujući tome, više je nego korisna alatka u donošenju važnijih odluka. Potreba za ovakvom tehnikom pojavila se iz prostog razloga što je većina ljudi sklona da razmišlja uvek i o svemu na tako reći isti način, što u savremenom poslovnom okruženju dovodi do stagnacije, samim tim i nekonkurentnosti.
Marina Delić
*Morita, A, Made in Japan, 1986.