Sećam se da smo se kao još mali izvlačili na drugog. Majka pođe iz kuće i kaže starijem bratu da pokupimo igračke, on pokupi svoje, ja ostanem da se igram sa svojim krpicama po svim sobama. Izvlačim se posle da je majka rekla bratu da je on bio zadužen da se igračke pokupe. I da mi nije čak ni rekao da pokupim svoje… Radi jednakosti u odgovornosti, majka izgrdi oboje.

Moj posao i tuđ problem

U nekim firmama i dalje postoji sindrom dečje sobe. Svako radi samo ono što je njegov posao, slabo mari za tuđe igračke ili za red u sobi. Čajna kuhinja je puna upotrebljenih šolja i čaša, nekad i ostataka užine, a spremačica ipak ne dolazi 2 put dnevno. Stvarno, nije ni u čijoj obavezi da se bavi održavanjem kuhinje, ali barem…

Ovaj izazov što postoje zadaci koji nisu nikom delegirani, rešićemo tako što ćemo ih nekom dodeliti. Ničije će postati nečije i problem rešen. Na primer, svako će biti zadužen da svoj tanjir ili čašu stavi u mašinu, a napravićemo nedeljni raspored zaduženja za druge stvari.

Veći je izazov što postoji nečiji zadatak koji nije moj zadatak. Odatle sledi logika – ako nije moj zadatak, ne zanima me čiji je. Ja svoj posao radim i uradiću, to što neko nije uradio nešto pre mene, a trebalo je, stvarno nije moja briga. Ima neko ko o tome brine. Ja mogu da se potrudim da kad završim posao, eventualno skrenem pažnju da neko nešto nije uradio. A možda je bolje da ćutim, šta me briga ako neko nešto nije uradio, ima ko prima platu da brine o tome. Puno ljudi razmišlja na ovaj način.

Šta sa poslom koji nije moj posao

Kad kao vrednost postavimo istu misiju, onda ćemo ne samo jedni drugima ukazivati na nerešene zadatke ili nedovoljno dobro izvršene zadatke, nego ćemo biti spremni da jedni drugima priskačemo kao podrška.

Ako je mali napor da se uradi neka aktivnost, kolegijalno ćemo to uraditi i obavestiti kolegu, u čijem je delokrugu rada ta kratka aktivnost bila. U najmanju ruku, ako ne bismo da bez saglasnosti kolege to uradimo, možemo ga pozvati i opisati situaciju, pitati da li to može da uradi, da li mu treba pomoć, da li hoće da to zajedno uradimo.

Sigurno je da ćemo se svi naći u situaciji da previdom nešto ne uradimo, zato je potrebno da kao tim reagujemo. Obaveza jednog je obaveza za ceo tim. Tuđa obaveza okreni-obrni, kad tad dođe na to da bude zajednička briga. Ukažimo, pomozimo, rešimo podrškom ili rešimo zajedno. Nakon toga porazgovarajmo o tome kako da se takvi slučajevi preduprede. Kad nekom pomognemo, pomoći će neko i nama sledeći put. Eto nama malo manje zajedničke brige.

Marina Delić
Foto Pixabay