Teoretičari umetnosti i antropolozi podeljeni su u stavu šta je kič. Dok prvi samo posmatraju umetnost i umetnička ostvarenja i traže lažne forme i suštine u umetničkom delu, antropolozi gledaju na kič kao fenomen čovekovog sveta. Oni u kiču vide način života i postojanja kako pojedinca tako i čitavih zajednica.

Austrijski esejista Herman Broh jednom prilikom je rekao: Ne govorim o umetnosti, već o jednom određenom životnom stavu. Jer kič niti bi se pojavio, niti bi se održao da ne postoji kičlija, čovek koji voli kič i koji je spreman da bude njegov producent, stvarajući ga, i njegov konzument, kupujući ga i plaćajući za njega čak visoku cenu. Umetnost, shvaćena u najširem smislu, uvek je odraz odgovarajućeg čoveka, pa ako je kič laž – kao što se to često i s pravom smatra – krivicu za to snosi sam čovek, kome je potrebno jedno takvo lažno ogledalo, ogledalo koje će ulepšavati njegovu sliku, potrebno mu je da bi video sebe u njemu i da bi se, delom i sa iskrenim zadovoljstvom, opredelio za njegove laži.

Naravno, onaj ko umetnost tretira kao istinu bića, kič vidi kao suprotnost i laž. Kroz kič čovek ne traga za smislom, već sam stvara svoj smisao sveta, ulepšanu i preterano naglašenu sliku stvari. Međutim, ne mora uvek tehnički neuspelo delo da bude kič. Tehnička neuspelost može biti kičasta, ali nije presudna razlika. Pretežu lažnost osećanja, epigonstvo, manirizam.

Uživanje u kiču je stvaran život

Ako je kič laž, život u kiču nije lažan. Čak i da jeste, kič osoba toga nije svesna, za nju je to njen istinski život. Kič osoba uživa u kiču kiča samog radi, ne samo zbog toga što joj izmiče prava umetnost, ili zbog toga što joj je prava umetnost nedostupna. Osoba koja voli kič, ne voli istinsku umetnost i ne razume je. Kič je za nju jedina suština koja joj odgovara.

Pojam kič dovodi se u vezu sa engleskim sketch. Ta reč odnosila se isprva na kič i šund slike, pre svega nastale u Minhenu krajem 19. veka. Minhen je imao tu industriju jeftinih originala, slike koje liče na dela velikana, ali su zapravo serigrafije i skice. Te skice bile su skečevi, diletantske reprodukcije. Iz ove engleske reči nastala je nemačka reč verkitschen, odnosno glagol etwas verkitschen – prodati nešto jeftino. Međutim, ovaj nenamerni kič, zasnovan na tehničkim nedostacima i nesavršenostima jeste sekundarna pojava kiča. Kič kao stil života ostaje primarni kič, jer je i češći i suštinski značajniji. Kičer uživa u kiču kao što to radi vaspitani duh u umetnosti. I jedni i drugi uživaoci imaju estetski doživljaj i uživaju u nekom delu.

U pogledu produktivnosti, industrija kiča je, po prirodi stvari, veća od industrije (prave) umetnosti. U najmanjem, zato što je kič oponašanje i zamena za umetničko delo, koje je ređe i po svojoj prirodi nije reproduktivno. Kič je masovan kao pojava, on obuhvata brzo, lepi se i propulzivan je za svaku drugu mimetičku osobinu. Od izvorno slikarske forme, koja je rodno mesto, kič je danas masovno prisutan u muzici, masmedijima, modi, arhitekturi, o industriji zabave da ne govorimo, tu je verovatno najdominantniji.

Kreativne industrije, naravno, nemaju estetički odnos prema kiču i umetnostima. Uopšte, umetnički doživljaj irelevantan je i u svakom drugom kontekstu, van referentnog sistema produkcije i produktivnosti, odnosno tržišne refleksije stvaralaštva i stvorenog dela. Uživanje, estetsko uživanje ili naslada su u istoj ravni u kreativnim industrijama. Budući da lako i jednostavno komodifikuje svaku umetnost i visoku ideju, pa iz njih kreira novac i dodatu vrednost, kič je u kreativnim industrijama u svom prirodnom ambijentu. Ipak, kontekst nije bez značaja a sama definicija umetnosti, pod uticajem kiča, pretrpela je promene. Tako s razlogom se i kaže: jedna kič vaza je kič, dve kič vaze su kič, tri kič vaze su koncept, dakle, umetnost. Kontekstom i konceptom za kič još ima nade.

Fotografija Unsplash