Milenijalci su mladi ljudi rođeni između 1983. (po nekim autorima – 1980) i 2000. godine. U svetu ih je oko milijardu, a samo u SAD živi 92 miliona. U poslednjih pet godina puno je istraživanja urađeno o njima – od onih vrlo afirmativnih, koji glorifikuju njihovu visoku svest, do onih ekstremno negativnih, koji ih nazivaju sebičnim snobovima.

Koliko je ispravna podela ljudi po generacijama?

Istina je da bilo koja generalizacija o generaciji nije u potpunosti opravdana. Jer generaciju čine pojedinci, koji se međusobno razlikuju. To pod jedan. A pod dva, tema za razmišljanje je da li zaista postoje posebni ljudi koji se rađaju pod određenim generacijskim zvezdama ili njihovi stavovi i ponašanja potiču od trendova vaspitanja i sistema vrednosti, kreiranih u određenim epohama i kulturama, kakve su bile turbulentne devedesete i kakve su preterano obećavajuće dvehiljadite.

U svakom slučaju reč je o ljudima koji su dobar deo svoje predstave o svetu izgradili na osnovu interneta i nove tehnologije, pa je sasvim verovatno da oni realni svet posmatraju kroz “uvećanu” realnost (augmented reality) internet kosmosa.

Bilo kako bilo, milenijalci su veoma brojni, a do 2020. godine biće pretežna većina u radnom delu sveta i empirijska istraživanja o njihovim navikama, potrebama, pa i liderskim stilovima… tek predstoje.

TREBA MI RUPA, A NE ALAT ZA PRAVLJENJE RUPE

Koja je ključna razlika između prethodnih generacija i milenijalaca? Kažu da se razlika najbolje ogleda u paraboli o bušilici. Razlog zašto svaka kuća danas ima bušilicu jeste što su je ljudi sedamdesetih godina XX veka kupovali verujući da će im trebati, kupci iz osamdesetih godina “zato što to treba da ima svaka kuća”, a oni iz devedesetih su obnavljali modele, samo sledeći kupovne navike svojih očeva.

Bušilice se kupuju i danas, mada se u proseku nijedna bušilica ne koristi nikad više od 20 minuta u celom svom upotrebnom veku. Zaista, da li se sećate kada ste poslednji put sami bušili zid ili drvo da biste stavili tipl ili šraf? Naravno da se ne sećate. Zašto se onda zamera milenijalcima koji ne kupuju alat jer im ne treba, već će ga pre pozajmiti, ili čak razmišljati o tome da naprave biblioteku alata da bi što više ljudi moglo da ih upotrebi. Ne šalimo se, biblioteka alata već postoji kao institucija, prave ih neprofitne inicijative vođene milenijalcima u malim četvrtima velikih gradova. Starije generacije su želele da poseduju stvari, a mladi ljudi, koje svrstavaju u skup onih rođenih uoči trećeg milenijuma, prednost daju iskustvu i praktičnim rešenjima.

Milenijalci će novac trošiti na iskustvo a ne na materijalna dobra. Tako stoje stvari i sa poslom. Mladi rođeni u osvit novog milenijuma, ili bolje rečeno, na kraju jednog istrošenog milenijuma, ne drže do istih motivatora za rad kao starije generacije. Naročito ne padaju na filozofiju Radi da bi imao. Njihov kredo je Radi da bi putovao i iskusio svet.

Posao za njih mora imati smisla, oni na radnom mestu moraju biti ispunjeni i jedino ako je to stečeno iskustvo vredno zalaganja, ima smisla raditi i zadržati se na jednom mestu. Eto zašto, po istraživanjima, 64 odsto mladih ljudi između 18 i 34 godine pre želi da dobije 40.000 dolara od posla koji voli nego 100.000 dolara od omraženog radnog mesta. Valjda je ovo dobar razlog da za početak prestanemo da budemo sumnjičavi prema mladom čoveku koji još traži smisao na novom radnom mestu, kao i da pokušamo da im bez straha prepustimo inicijativu nakon 2020. da bi svet konačno imao šanse da postane bolje mesto.

Pročitajte neke zanimljive tekstove o tome ko su zapravo milenijalci, kako milenijalci definišu sreću, kao i o navikama i potrebama milenijalaca, i kako sve to utiče na poslovanje nakon 2020. godine.