Novi društveni pokreti i teorijski koncepti na različite načine dovode u pitanje globalni kapitalistički sistem. Jedan od njih je i koncept odrasta – degrowth – koji različite eko-socijalističke i eko-anarhističke ideje transformiše u nove utopijske svetove koji napredak društva i prirodnog okruženja vide kroz radikalno drugačije poimanje ekonomskog razvoja.

Ekološki razlozi

Posledice klimatskih promena se već osećaju a koncentracija ugljen dioksida u atmosferi se ogromnom brzinom približava tački kolapsa. Živimo u vremenu u kojem je razlika između malog broja bogatih i ogromnog broja siromašnih veća nego ikada ranije. Naše doba svedoči novom masovnom izumiranju i najbržem smanjenju biodiverziteta u istoriji, dotakli smo granice globalnog kapitalističkog rasta i gledamo u otvorenu provaliju.

Potrebna su nam nova alternativna i progresivna rešenja, a deo toga može biti i degrowth. Ovaj novi teorijski koncept se rađa na marginama ekološke, socijalne i ekonomske krize poslednjih decenija, a svoje ideje crpi iz različitih levih i progresivnih politika, pre svega eko-socijalističkih i eko-anarhističkih, i kao takav, ideološki gledano de facto pripada novim levim politikama.

Ekonomski razlozi

Ekonomski rast različito tumačen, ali i dalje rast, postao je svojevrsna dogma novog doba koje se nekad čvrsto držala levica, a još uvek desnica, konzervativni ekonomski stručnjaci i profesionalni političari. Preispitivanje i odbacivanje ideje linearnog rasta zasnovanog na profitu i promišljanje društvenih i ekonomskih alternativa jeste u srži samog degrowth pokreta. Prema jednoj od definicija degrowth se bazira na promeni načina upotrebe prirodnih resursa ali i promeni odnosa prema radu, kapitalu, novcu kao i pitanju vlasništva, uz radikalnu demokratizaciju društva, sa ciljem stvaranja nove antikapitalističke ekonomije i društva u skladu sa prirodom.

Poreklo pojma odrasta

Pojam degrowth je relativno nov i još uvek se radi na njegovom tačnom definisanju. Na francuskom govornom području degrowth se prvi put pojavljuje 1972. godine kada je izraz decroissane upotrebio Andre Gorz. Nakon toga i drugi frankofoni autori upotrebljavali su ovaj izraz u akademskim i aktivističkim diskusijama koje ostaju zatvorene unutar francuske scene. Engleski naziv degrowth je prvi put službeno upotrebljen tek 2008. godine na konferenciji u Parizu i od tada izraz postaje šire prihvaćen u akademskim i aktivističkim krugovima i ubrzo postaje poznat širom sveta. U regionalnom kontekstu, i srpsko-hrvatskom govornom području, pojedini autori počinju da koriste termin odrast.

„Granice rasta“, knjiga koju je 1972. godine objavila grupa različith autora tada okupljenih oko Rimskog kluba, imala je bitan uticaj u početnim fazama debate oko odrasta. U knjizi su autori uz pomoć kompjuterskih modela došli do zaključaka da nije moguće održati tadašnje stope rasta, a istovremeno izbeći katastrofalne posledice koje one donose. Kasnije je knjiga kritikovana zbog propusta u metodologiji i nepostojanja poverenja u potencijale ljudi za radikalne promene. Ipak, do danas je ostala jedna od najbitnijih studija koja se bavi kritikom rasta i zagovaranjem promišljanja alternativnih modela.

Rast

U kapitalističkom sistemu ekonomski rast jednostavno nije moguće postaviti u kontra smer. Kapitalizam je strukturalno zasnovan na stalnom imperativu rasta kroz eksploataciju ljudi i prirodnih resursa. Osim toga matematički je nemoguće imati konstantni rast u jednom fizički ograničenom sistemu kakav je planeta Zemlja.

Navodni uspeh u ostvarenom rastu se uobičajno prikazuje kroz rast BDP-a, koji je sam po sebi jako problematičan pokazatelj i ne uzima u obzir mnoge činjenice. Tako se svaki trošak posmatra kao pozitivna stvar koja podiže BDP pa, na primer, sredstva uložena u čišćenje prethodno nastalog zagađenja mogu povećati rast BDP-a, dok se različite produktivne stvari ne računaju (primer: različito posmatranje učinaka radne snage i mašina u profitnom i neprofitnom sektoru).

Ideja stalnog ekonomskog rasta je nemoguća

Osim što je fizički nemoguće ostvariti ideju neprekidnog rasta, kapitalistička proizvodnja je neekonomična i samo mali broj ljudi ostvaruje korist od nje. Posledice forsiranja neprekidnog rasta uključuju i psihofizičke poremećaje kod ljudi usled dugog radnog vremena, kao i zagađenje životne sredine. Konstantni rast je nepravedan i svojim polugama se oslanja i na neplaćeni kućni rad koji se bazira na rodnoj diskriminaciji žena.

Ukoliko se posmatra iz globalne geo-političke perspektive, nametanje kapitalističkog rasta uvek podrazumeva nametnuto izvlačenje profita iz periferije za centar, stvarajući pri tome nove kolonijalne odnose, klasnu i geografsku polarizaciju društva baziranih na politčko-ekonomskoj zavisnosti. Stoga, korist od rasta imaju samo politički i ekonomski moćni dok se troškovi prebacuju na račun marginalizovane većine. Neprekidna potreba za širenjem i rastom dovodi do stalne komodifikacije novih sfera i dobara, uprkos saznanjima da to vodi urušavanju kvaliteta života.

Ako je i moguće zamisliti kapitalističko društvo u kojem rast stagnira, onda bi takvo distopijsko društvo siromaštva, represije, ekspolatacije i zagađenja zapravo bilo jako blisko onom sistemu u kojem i danas živimo sa još izraženijim razlikama.

Odrast nije recesija

Često se može čuti da je određena država trenutno suočena sa padom privrednog rasta. Zbog potencijalno pogrešnih poređenja neophodno je napraviti tačnu razliku između odrasta i recesije. Dokle god se jedna zajednica/država bazira na imperativu rasta, bez obzira da li se se on u kvanitativnom smislu ostvaruje, javljaju se slični problemi budući da je celo društvo ustrojeno na ovom imperativu i ka njemu teži. Tako i tokom perioda privredne recesije ne dolazi do povećanja društvene jednakosti, već upravo suprotno. Države se uglavnom pod pritiskom međunarodnih finansijskih institucija i krupnog kapitala okreću merama štednje koje uzrokuju još veće klasne razlike uz rast ekoloških i socijalnih posledica. Zbog toga je potrebno ekonomske recesije sagledati isključivo kao krize kapitalizma, a ne kao prelazak na neke alternativne oblike ekonomije. Suprotno od toga, u pretpostavljenoj budućnosti odrasta imali bismo potpunu socio-ekonomsko-ekološku transformaciju ka ekološki održivnom, egalitarnom i demokratskom društvu.

Održivi razvoj nije održiv

Pod pritiskom višedecenijskih ekoloških protesta i širenja saznanja o posledicama globalog zagrevanja, ali i delimičnom kooptacijom zelenih pokreta, sintagma održivi razvoj postala je nova mantra kapitalizma. Ova kovanica toliko puta je u različite svrhe upotrebljavana da je postala isprana od svakog značenja. Čak se može i smatrati svojevrsnim oksimoronom gde se rast i razvoj stavljaju tik uz održivost. Održivi razvoj, zeleni rast kao ni drugi slični projekti nisu zaista održivi, jer se i dalje baziraju na rastu koji samo dobija „ljudsko“ ili „zeleno“ lice. Sam prelazak na zelene i obnovljive tehnologije neće rešiti probleme sa kojima se društvo trenutno susreće, od klimatskih promena do sve veće socijalne nejednakosti. Da samo tehnološki napredak ne može biti rešenje trenutnih problema vidljivo je i iz dosadašnje prakse. Što tehnološki naprednija neka ekonomija postane to više resursa troši, zato što resursi postanu jeftiniji (Jevonsov paradoks).

Potrebna je ponovna politizacija održivosti koja je danas ispražnjena od politike i greenwashingom gotovo izgubila smisao. Potrebna nam je stvarna održivost u fizičkom i društvenom smislu; ne samo u vidu dovoljno hrane i energije uz neometane prirodne cikluse nego i ona održivost koja opisuje kvalitet života vredan življenja za sve. Apolitični, tehnokratski diskurs održivog razvoja i održivosti izraz je šireg procesa depolitizacije javne rasprave u neoliberalizmu, čime se politika svodi na potragu za tehnokratskim rešenjima unapred oblikovanog problema, umesto na istinsku antagonističku borbu između alternativnih vizija.

Odrast je sveobuhvatna transformacija

Odrast je baziran na sveobuhvatnoj društvenoj, ekonomskoj i ekološkoj transformaciji. U srži ove teorije ne stoji potreba za očuvanjem trenutnih društvenih odnosa, kao ni odnosa na relaciji priroda-društvo. Naprotiv, odrast prepoznaje potrebu za potpunom transformacijom tih odnosa. Da bi se došlo do svega ovoga za početak je potrebno da se dekonstruiše trenutna globalna raspodela bogatstva i moći. Odrast predviđa radikalnu demokratizaciju društva u kome se odluke donose direktno demokratskim putem i vode ka redistribuciji i jednakoj dostupnosti svih vrsta resursa.

Šta možemo učiniti

Kada se razmišlja na lokalnom nivou, pitanje je šta je moguće uraditi u jednoj perifernoj zemlji kao što je Srbija i kolika je mogućnost praktikovanja ovakvog koncepta u jednoj deindustijalizovanoj zemlji čija je emisija ugljen-dioksida u atmosferi tek oko 0.1% od globalne emisije, a nezaposlenost izuzetno visoka. Umesto što se koncentrišemo na ekonomski rast nametnut zemljama periferije po kapitalističkim uzusima, neophodno je razmišljati o alternativama. Na primer, Srbija i dalje ima dosta ljudi koji proizvode organsku hranu za sopstvene potrebe i to bi mogla biti jedna od prilika, lokalna autonomija u proizvodnji hrane predstavlja dobru startnu poziciju u vreme kada imamo velika polja monokulture i multinacionalne korporacije koje pokušavaju da uspostave monopol nad semenom a time i nad hranom. Međutim, kako bi zdrava hrana proizvedena po principima održivosti bila zaista svima dostupna potrebna je promena koja će neutralisati uticaj velikih kompanija te stvarnu kontrolu nad proizvodnjom i distribucijom dati u ruke proizvođača – radnika i radnica.

Odrast bi morao da prevaziđe trenutnu etiketu „nerealne“ vizije malog broja akademskih radnika i radnica i anarho-primitivističkih grupa, kako detaljnijom razradom argumenta tako i svakodnevnom praksom šireći tako broj svojih pristalica. U suprotnom mu preti mesto na polici dobrih utopijskih ideja odakle će kapitalizam znati da komodifikuje i istrgne segmente koji mu se učine pogodnim – paradoksalno – upravo za profit i rast.

Proučavanjem istorijskih modela koje smo već imali moglo bi da dovede do pronalaženja novih alternativa. Radničko samoupraljanje i zadrugarstvo iz bivše Jugoslavije moglo bi da bude vredan primer modela kako sprovesti demokratiju na radnom mestu.

Predrag Momčilović, Izvor: Mašina