28 min 9 godina

Crvene zastave i marširanje pokreta SYRIZA tokom grčke krize, uz očekivanje da će se banke nacionalizovati, nakratko su oživele san 20. veka: planirano ukidanje tržišta. Za veći deo 20. veka je to slika kako je levica zamislila prvu fazu privrede van kapitalizma. Sila će se primenjivati ​​od strane radničke klase, bilo na glasačkoj kutiji ili na barikadama, a to bi svejedno dovelo do ekonomskog kraha.

Međutim, u proteklih 25 godina jedino što je propalo je levica. Tržište je uništilo plansku privredu; individualizam je zamenio kolektivizam i solidarnost; radna snaga sveta se umnožila ali, izgleda, kao „proletarijat“, s tim što više ne misli ili se ne ponaša kao što je to nekad činio.

Ako ste sve to proživeli, i niste voleli kapitalizam, bilo je traumatično. Kapitalizam, ispada, neće biti ukinut tehnikom borbenih marševa. On će biti ukinut stvaranjem nečeg dinamičnijeg, u početku, gotovo nevidljivog u starom sistemu, ali koji će probiti, preoblikovanjem ekonomije novim vrednostima i ponašanjem. Ja to nazivam postkapitalizam.

Postkapitalizam će zameniti kapitalizam

Kao i u slučaju kraja feudalizma pre 500 godina, kapitalizam zamenjen postkapitalizmom će ubrzati spoljašnje šokove, oblikovaće se pojavom nove vrste ljudskog bića. I to je već počelo.

Postkapitalizam je moguć zbog tri glavne promene informacijske tehnologije uzrokovane u poslednjih 25 godina. Prvo, ona je smanjila potrebu za radom, učinila nejasnom granicu između posla i slobodnog vremena i rasklimala odnos između posla i plate. Dolazeći talas automatizacije, trenutno u zastoju jer naša društvena infrastruktura ne može snositi sve konsekvence, grdno će smanjiti količinu rada potrebnog – ne samo za opstanak, već za pristojan život za sve.

Drugo, informacije će korodirati mogućnost da se na tržištu cene formiraju po očekivanoj logici. To je zato što se tržišta temelje na nestašicama, a informacija je u izobilju. Sistem ima odbrambeni mehanizam – u formiranju monopola – gigantskih kompanija – koje svet nije video u poslednjih 200 godina, ali one uopšte ne mogu trajati. Izgradnjom poslovnih modela i privatizacijom svih društveno proizvedenih informacija, takve kompanije grade krhke korporativne konstrukcije koje su u sukobu s najosnovnijom potrebom čovečanstva – da je korišćenje ideja slobodno.

Treće, vidimo spontani uspon saradničke tj. kolaborativne proizvodnje: robe, usluge i organizacija izgleda da više ne reaguju po diktatu tržišta i menadžerske hijerarhije. Najveći informacioni proizvod na svetu – Wikipedia – kreiran je volonterski tj. besplatno, ukidajući industriju izdavanja enciklopedija i lišavajući industriju oglašavanja za 3 milijarde $ godišnje prihoda.

Gotovo nezapaženo, u nišama i dubinama tržišnog sistema, cela bit privrednog života počinje da se prilagođava drugom ritmu. Paralelne valute, vremenske banke, kooperative i samoupravni prostori su procvetali, gotovo neprimetno od strane ekonomskih profesija, a često i kao direktna posledica razbijanja starih struktura u krizi nakon 2008. godine.

Uspon alternativa u odnosu na glavne tokove kapitalizma

Ovu novu privredu ćete pronaći samo ako se baš udubite u nju. U Grčkoj su radili projekat mapiranja inicijativa u proizvodnji hrane, oličenim u alternativnim zadrugama u zemlji, alternativnim proizvođačima, paralelnim valutama i lokalnim mrežama razmene. I pronašli su više od 70 bitnih projekata i stotine manjih inicijativa u rasponu od skvotova do besplatnih dečjih vrtića. Mainstream ekonomija takve stvari izgleda da jedva kvalifikuje kao privredne aktivnosti – ali one to jesu. One postoje jer su trgovina, ali u valutama postkapitalizma: slobodno vreme, umrežene aktivnosti i besplatne stvari. 

Novi oblici vlasništva, novi oblici kreditiranja, novi pravni ugovori: cela poslovna subkultura je nastala u proteklih 10 godina, koje su mediji prozvali „ekonomija deljenja“ (kolaborativna ekonomija). Poštapalice poput „Commons“ i „peer-produkcije“ su odbačene, ali neki su se potrudili da pitaju šta to znači za razvoj samog kapitalizma.

Verujem da nudi beg – ali samo ako se ti projekti na mikro nivou neguju, promovišu i štite temeljne promene – ono što bi vlade trebalo da učine. I to mora biti podstaknuto promenom našeg razmišljanja – o tehnologiji, vlasništvu i radu. Tako da, kad smo stvorili elemente novog sistema, možemo reći sami sebi, i drugima: „Ovo više nije jednostavno moj mehanizam za preživljavanje, moj bekstvo iz neoliberalnog sveta; ovo je novi način življenja u procesu koji tek nastaje.“

Kapitalizam se kreće iz krize u krizu

Kriza iz 2008. godine izbrisala je 13 posto svetske proizvodnje i 20 procenata globalne trgovine. Globalni rast postao je negativan – na skali na kojoj se sve ispod +3% računa kao recesija. To je stvorilo na Zapadu fazu depresije dužu od one iz perioda Velike depresije 1929-33, pa čak i sada, usred bledog oporavka, ostavio je glavne ekonomiste prestravljene po pitanju izgleda za dugoročnu stagnaciju. 

Rešenja su do sada bila: mere štednje plus proizvodnja novca. Ali te mere ne rade. U najgore pogođenim zemljama penzijski sistem je uništen, granica za penzionisanje se digla na 70, a obrazovanje se privatizuje tako da se diplomci sada suočavaju sa životom koji će provesti visoko zaduženi. Uslužni biznis je razmontiran a i infrastrukturni projekti su stavljeni na čekanje.

Čak i sada mnogi ljudi ne uspevaju da shvate pravo značenje reči „štednja“. Štednja nije da osam godina smanjujete potrošnju, što je bio slučaj u Velikoj Britaniji, a u Grčkoj je proizveo društvenu katastrofu. To znači da mi treba da upravljamo nadnicama, socijalnim davanjima i životnim standardom tako što ćemo ih na Zapadu spuštati makar i decenijama sve dok ih ne izjednačimo sa onim srednje klase u Kini i Indiji koje imaju trend rasta.

U međuvremenu, u nedostatku bilo kakvog alternativnog modela, stekli su se uslovi za novu krizu. Realne plate su pale ili stagniraju u Japanu, južnoj eurozoni, SAD-u i Velikoj Britaniji. Sivi oblak bankarskog sistema se ponovo nadvio nad ekonomijom i taj mehur je sada veći nego što je bio u 2008. godini. Nova pravila koja zahtevaju da banke drže veće rezerve zastala su ili su odložena sa primenom. U međuvremenu, podstaknuti besplatnim novcem, jedan procenat je više bogatih u svetu.

Pročitaj i ovo:  Srbija zaradi 330 miliona eura u izvozu kompjuterskih usluga

Odlike liberalizma

Neoliberalizam je, dakle, prerastao u sistem programiran da nanese povratne katastrofalne propuste. Još gore od toga, time je slomljen 200 godina star obrazac industrijskog kapitalizma, pri čemu je ekonomska kriza onemogućila nove oblike tehnoloških inovacija koje koriste svima.

To je zato što je neoliberalizam bio prvi ekonomski model u 200 godina uspona koji se razlikovao od prethodnih koji su utemeljeni na smanjenju plata i otpornosti radničke klase. Ako pogledamo koja su to razdoblja uzleta ekonomije – 1850. u Evropi, 1900. i 1950. širom sveta – to je snaga organizovanog rada koja prisiljava preduzetnike i korporacije da prestaju da pokušavaju da ožive zastarele modele poslovanja kroz rezanje plata, pa da inoviraju svoj put do novog oblika kapitalizma.

Rezultat je da, u svakom usponu, nalazimo sintezu automatizacije, veće plate i potrošnju više vrednosti. Danas nema pritiska iz radne snage, a tehnologija u središtu ovog inovacionog talasa ne zahteva stvaranje viših formi potrošnje, ili ponovnog zapošljavanja stare radne snage na novim poslovima. Informacija je mašina za mlevenje cena naniže i uništava radno vreme potrebno za održavanje života na planeti.

Kao rezultat toga, veliki delovi poslovne klase postali su neo-luditi (ludizam je bio obeležje rane industrijalizacije – prim. prev). Iako suočeni s mogućnošću da stvaraju gen-sekvencirane laboratorije, oni umesto toga počinju da otvaraju kafiće, manikir radnje i firme za čišćenje prostorija. Bankarski sistem, sistem planiranja i cela kasno neoliberalna kultura počinju da podržavaju ovaj sistem koji je zasnovan na nisko kvalifikovanim radnim mestima koja imaju duži proces rada.

Inovacija se ipak događa, ali nije, kako bi se očekivalo u teorijama dugih ciklusa, peti dugi razvojni ciklus kapitalizma. Razlozi leže u specifičnoj prirodi informacione tehnologije.

Život u stvarnosti postavljenoj na informacijama

Mi smo okruženi ne samo inteligentnim mašinama, nego novim slojem stvarnosti postavljenom na informacijama. Ali, šta ovo sve vredi? Nećete pronaći odgovor ni u računovodstvu: intelektualno vlasništvo je cenjeno u modernim računovodstvenim standardima nagađanja. Studija za SAS Institut u 2013. otkriva: da biste danas vrednovali neke podatke, ne možete uzimati kao osnovu niti trošak prikupljanja tih podataka, a ni tržišnu vrednost ili budući prihod od toga ne bi mogao biti adekvatno izračunat. Samo kroz oblik računovodstva koji bi uključivao neekonomske koristi i rizike, kompanije bi mogle da objasne svojim deoničarima šta je zapravo vredno u tim podacima. Nešto se slomilo u logici koju smo koristili za vrednovanje najvažnijih stvari u savremenom svetu.

Veliki tehnološki napredak od početka 21. veka ne sastoji se samo od novih objekata i procesa, već i od toga kako stare napraviti inteligentnim. Znanje o sadržaju proizvoda postaje vrednije od fizičkih stvari koje se koriste za njihovu proizvodnju. Ali, to je mereno kao korisnost, a ne kao vrednost razmene ili vrednost imovine. U 1990im ekonomisti i tehnolozi su došli istovremeno na istu ideju: da je ova nova uloga informacija stvaranje nove, „treće“ vrste kapitalizma – različite od industrijskog kapitalizma isto onako kao što je industrijski kapitalizam bio različit od onog koji je počivao na trgovini i držanju robova tokom 17. i 18. veka. Ekonomisti i tehnolozi su se mnogo trudili da opišu taj novi „kognitivni kapitalizam“. I to s razlogom. Jer njegova dinamika je duboko ne-kapitalistička.

Tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata, ekonomisti su gledali na informacije jednostavno kao na „javno dobro“. Američka vlada čak je odredila da nema profita nastalog na eksploataciji patenata, samo je dozvoljen onaj iz samog proizvodnog procesa. Onda smo počeli da shvatamo značaj intelektualnog vlasništva. Godine 1962, Kenet Erou (Kenneth Arrow), guru mainstream ekonomije, rekao je da je u slobodnoj tržišnoj ekonomiji svrha izmišljanja stvari da se stvore prava intelektualne svojine. On je istakao: „upravo u onoj meri u kojoj je to uspešno, postoji manjak dostupnosti informacija.“

Možete posmatrati tu istinu u svakom e-poslovnom modelu ikad izgrađenom: monopolizovati i zaštititi podatke, prigrabiti slobodne društvene podatke koji su generisani iz interakcije s korisnikom, pogurati komercijalne snage u područjima proizvodnje podataka koji su nekada bili nekomercijalne prirode, uvek i svuda obezbediti da niko osim korporacije ne može koristiti te rezultate…

Uskraćivanje informacija u savremenom kapitalizmu

Ako ponovimo ovo načelo Eroua, ali u obrnutoj logici, njegova revolucionarna implikacija je očita: ako slobodna tržišna privreda uz intelektualno vlasništvo dovodi do „manjka dostupnosti informacija“, onda privreda zasnovana na punom korišćenju informacija ne može tolerisati slobodno tržište ili apsolutna prava intelektualne svojine. Poslovni modeli svih naših savremenih digitalnih giganata su dizajnirani kako bi se sprečilo obilje informacija.

Ipak, informacija je u izobilju. Informacije kao roba slobodno se repliciraju. Nakon što se nešto napravi, to može biti kopirano beskonačno puta. Za pesmu ili veliku bazu podataka koju koristite za izgradnju aviona imate trošak proizvodnje; ali njihova cena reprodukcije pada do nule. Dakle, nekada dominantna cena proizvodnje sada je gotovo jednaka nuli.

Za proteklih 25 godina, ekonomija je hvatanje u koštac s ovim problemom: suština tradicionalne ekonomije je da prihod dolazi iz potražnje, dakle iz stanja oskudice, ali najdinamičnija sila u našem modernom svetu je danas u izobilju, a kako jednom reče hippy genije Stjuart Brend (Stewart Brand, savremeni američki književnik, prim. prev), i „želi da bude slobodna „.

Dakle, uporedo sa svetom monopola na informacije i nadzorom koje stvaraju korporacije i vlade, imamo drugačiju rastuću dinamiku uz vezi sa informacijama: informacije su društveno dobro, besplatne za korišćenje, nepodesne da se privatizuju ili iskorištavaju ili da im se utvrdi cena. Posmatrao sam pokušaje ekonomista i poslovnih gurua da naprave okvir za razumevanje dinamike ekonomije koja se temelji na informacijama koje imaju široki društveni protok. Ali to je zapravo već zamislio jedan teoretičar ekonomije iz 19. veka, koji je živeo u doba telegrafa i parne mašine. Kako se zove? Karl Marks.

Pročitaj i ovo:  IT industrija u službi razvoja poljoprivrede

Marks je revolucionarno predvideo proizvodnju zasnovanu na mašinama koje imaju svojstvo kompjutera

Scena je Kentish Town, London, februar 1858, negde oko 4 ujutro. Marks je popularan u Nemačkoj, puno piše i skicira, pravi beleške za sebe. Kad su sto godina kasnije, 1960. godine levi intelektualci konačno uzeli da prouče šta je Marks pisao u ovoj noći, priznali su „da će to biti izazov za svaku prethodnu interpretaciju Marksa“. Članak se zove „Fragment o mašinama“ (tekst je deo većeg Marksovog dela Prilozi kritici političke ekonomije, nemački Grundrisse der Kritik der Politischen Ökonomie, koje je objavljeno 1859 – prim. prev).

U „Fragmentu“ Marks zamišlja ekonomiju u kojoj je glavna uloga mašina da proizvode, a glavna uloga ljudi je da ih nadziru. Marks je nedvosmislen da u takvoj ekonomiji, glavna proizvodna snaga će biti informacija. Produktivna moć takvih mašina kao što su automatizovani razboj za upredanje pamuka, telegraf i parna lokomotiva, ne zavise samo o količini rada koji je bio potreban za njihovu proizvodnju, već od stanja društvenog znanja. Organizacija i znanje, drugim rečima, daju veći doprinos produktivnoj snazi nego rad potreban za izradu mašina i njihovo upravljanje.

S obzirom na ono što je marksizam kasnije postao – teorija o eksploataciji zasnovanoj na tezi o krađi radnog vremena – to je revolucionarna izjava. To sugeriše da, nakon što znanje postane produktivna snaga po sebi, i kada preraste ekvivalent stvarnog rada koji je potreban da se napravi mašina, veliko pitanje postaje ne ono o „nadnici u odnosu na profit“, već ko kontroliše ono što je Marks nazvao „moć znanja“.

Odlike informatičkog doba u kojem je informacija proizvodni faktor

U ekonomiji u kojoj mašine rade većinu posla, priroda znanja skrivena unutar mašina mora, piše on, biti „društvena“. U konačnom noćnom misaonom eksperimentu, Marks je zamislio završnu tačku ovog puta: stvaranje „idealne mašine“, koja traje večno i ne košta ništa. Mašina koji bi mogla biti izrađena bez ičega, kazao je, uopšte nema nikakvu dodatu vrednost u proizvodnom procesu i brzo, već tokom nekoliko obračunskih perioda, smanjiće cenu, dobit i troškove rada kao i sve ostalo što je u vezi sa ovim.

Jednom kad shvatite da je informacija fizičko svojstvo, a da je softver mašina, i to da za skladištenje, protok i procesorsku snagu eksponencijalno pada cena, velika vrednost Marksove misli postaje jasna. Okruženi smo mašinama koje ništa ne koštaju, a mogu, ako to hoćemo, trajati večno.

U tim razmišljanjima, koja nisu objavljena sve do sredine 20. veka, Marks je zamišljao informacije koje se pohranjuju i dele u nečem što se zove „opšti intelekt“ – što je um svakoga na Zemlji povezan društvenim znanjem, u kojem svako ima korist od nadogradnje tog znanja. Ukratko, on je zamišljao nešto slično informacionoj ekonomiji u kojoj živimo. I, napisao je, postojanje takve ekonomije bi „oduvalo kapitalizam u nebesa“.

Kolaborativna ekonomija zameniće tradicionalnu

Kad se promenio odnos snaga, stari put van kapitalizma koju je zamislila levica 20. veka je izgubljen. Ali, drugačiji put je otvoren. Kolaborativna proizvodnja, korišćenje mrežne tehnologije za proizvodnju dobara i usluga koji rade samo kad su slobodni, ili deljeni, određuju rutu izvan sistema tržišta. Ona će morati da stvori okvir – kao što je bio stvoren okvir za industrijski rad, razmenu valuta i slobodnu trgovinu u ranom 19. veku. Postkapitalistički sektor će verovatno koegzistirati sa sektorom tržišne ekonomije decenijama, ali velika promena se već sada događa.

Mreže nose postkapitalistički projekat. Drugim rečima, one mogu biti temelj ne-tržišnog sistema koji sam sebe replicira, tj. koji ne mora biti pokretan svakog jutra od strane vlasnika.

Tranzicija će uključivati ​​države, tržišta i saradničke proizvodnje izvan tržišta. No, da bi se to dogodilo, celi projekat levice, od pokreta „Okupiraj“ do socijaldemokratske i liberalne stranke, moraće se rekonfigurisati. U stvari, kada ljudi razumeju logiku postkapitalističke tranzicije, takve ideje više neće biti vlasništvo levice – već mnogo šireg pokreta, za koji ćemo morati da smislimo neke nove etikete.

Ko bi učinio da se ovo ostvari? U starom projektu levice to bi bila industrijska radnička klasa. Pre više od 200 godina, radikalni novinar Ivan Telvol (Thelwall) upozorio je da ljudi koji su izgradili engleske fabrike su istovremeno stvorili novu i opasnu formu demokratije: „Svaka velika radionica i fabrika je vrsta političkog društva, koje nijedan akt parlamenta ne može ućutkati ili raspustiti.“

Svet postaje mreža proizvođača

Danas je celo društvo ova fabrika. Svi učestvujemo u stvaranju i evoluciji robnih marki, normi i institucija koje nas okružuju. Istovremeno komunikacijske mreže, koje su od vitalnog značaja za svakodnevni rad i sticanje profita, vrve od zujanja nezadovoljstva podržanog zajedničkim znanjem. Danas je to mreža – poput radionica pre 200 godina – ona se „ne može ućutkati ili raspustiti“.

Istina, države mogu ugasiti Facebook, Twitter, čak i celi internet i mobilne mreže u kriznim vremenima, parališući i ekonomiju u tom procesu. I oni mogu pohraniti i pratiti svaki kilobajt informacija koje proizvodimo. Ali oni ne mogu ponovno uvesti hijerarhijsko, propagandistički postavljeno i neuko društvo od pre 50 godina, osim – kao u Kini, Severnoj Koreji i Iranu – isključenjem iz ključnih delova modernog života. 

Stvaranjem miliona umreženih ljudi, finansijski eksploatisanih ali s čitavom ljudskom inteligencijom samo na klik daleko, info-kapitalizam je stvorio novog agenta promene u istoriji: obrazovano i umreženo ljudsko biće.

Postkapitalizam se razlikuje po načinu proizvodnje

Iznad svega, postkapitalizam kao koncept tiče se novih oblika ljudskog ponašanja koje bi konvencionalna ekonomija teško prepoznala kao relevantne.

Pročitaj i ovo:  Šta je kolaborativna ekonomija

Pa kako ćemo vizualizovati to kretanje napred? Jedinu koherentnu paralelu imamo u slučaju kada je feudalizam zamenjen kapitalizmom – i zahvaljujući radu epidemiologa, genetičara i raznih analitičara, znamo puno više o toj tranziciji nego što je to bilo dostupno pre 50 godina, kada je tema bila u „vlasništvu“ društvenih nauka. Prva stvar koju moramo prepoznati je: različiti načini proizvodnje strukturirani su oko različitih stvari. Feudalizam je bio privredni sistem strukturisan običajima i običajnim pravom. Kapitalizam je strukturisan po nečem što je čisto ekonomska veličina: tržište. Možemo predvideti na osnovu ovoga, da postkapitalizam – čiji je preduslov obilje – neće biti samo modifikovan oblik kompleksnog tržišnog društva. Ali možemo samo početi da razumevamo ono što će biti. Ako je takvo društvo strukturisano oko ljudskog oslobođenja, a ne ekonomije, nepredvidljive stvari će početi da ga oblikuju.

Na primer, najočitija stvar za Šekspira bila je da je tržište tih 1600ih stvorilo nove vrste ponašanja i morala. Po analogiji, najočitiji „ekonomski“ uticaj na Šekspira u 2075. godini biće prevrat u pogledu rodnih odnosa, odnosno seksualnosti ili zdravlja. Možda neće ni biti nikakvih dramskih pisaca: možda će se sama priroda medija, koje koristimo da ispričamo priče, promeniti – kao što se to promenilo u elizabetanskom Londonu, kada su izgrađena prva javna pozorišta.

Nove tehnologije stvoriće nove društvene odnose

Feudalni model poljoprivrede sudario se najpre sa ograničenjima prostora, a zatim s masivnim šokom – kugom. Nakon toga, desio se demografski kolaps: premalo radnika za zemlju, što je podiglo nadnice i napravilo da se sistem starih feudalnih obaveza više ne može sprovesti. Nedostatak radne snage je podstakao tehnološke inovacije. Nove tehnologije koje su dovele do uspona trgovačkog kapitalizma, bile su one koji su stimulisale trgovinu (štamparstvo i računovodstvo), stvarajući razmenjiva bogatstva (rudarstvo, kompas i brzi brodovi) i produktivnost (matematika i naučne metode).

Prisutno tokom celog tog procesa bilo je nešto što izgleda da je u vezi sa starim sistemom – novac i kredit – ali koje je zapravo bilo suđeno da postane temelj novog sistema. U feudalizmu, mnogi zakoni i običaji su zapravo oblikovani oko ignorisanja novca kao grešnog; kredit je bio greh. Dakle, novac i krediti stvorili su revoluciju. Na to je došao skoro neograničen izvor slobodnog bogatstva u Americi.

Kombinacija svih ovih faktora je skup ljudi koji su bili marginalizovani feudalizmom – humanisti, naučnici, trgovci, advokati, boemski pisci poput Šekspira – a koji su stavljeni na čelo društvene transformacije. U ključnim trenucima, država ume da promoviše umesto da sprečava promenu.

Danas je stvar koja je nagrizla kapitalizam, informacija. Većina zakona koji se odnose na informacije definišu prava korporacija da ih nagomilavaju i pravo države da im imaju pristup, bez obzira na ljudska prava građana. 

Moderni ekvivalent duge stagnacije kasnog feudalizma danas uoči poleta treće industrijske revolucije, je da umesto brze automatizacije rada, mi danas imamo ekspanziju „sranja od radnih mesta“, pre svega zasnovanih na niskim nadnicama. I mnoge ekonomije stagniraju.

Ekvivalent novog izvora slobodnog blagostanja? To nije baš blagostanje: to je „eksternalija“ – slobodne stvari i dobrobiti generisane su umreženom interakcijom. To je porast netržišne proizvodnje, nastale od informacija koje nikom ne pripadaju, peer mreža i neupravljanih kompanija. Internet, kaže francuski ekonomist Yann Moulier-Boutang, je istovremeno „i brod i okean“, kada je reč o savremenom ekvivalentu otkrića Novog sveta. U stvari, to je brod, kompas, okean i zlato.

Današnje spoljni šokovi su jasni: energija je potrošena, klimatske promene, starenje stanovništva i migracije. Oni su stvorili promenjenu dinamiku kapitalizma čineći ga dugoročno neupotrebljivim. To još nema isti učinak kao kuga – ali kao što smo videli u Nju Orleansu 2005. godine, ne može samo kuga uništiti društveni poredak i funkcionalne infrastrukture u finansijski složenom i siromašnom društvu.

Projekat Zero – proizvodnja mašina, proizvoda i usluga s nula marginalnih troškova

Jednom kad shvatite prelaz na ovaj način, uvidećete da ne postoji uopšte potreba za supernaprednim petogodišnjim planom – već za projektom, čiji bi cilj trebalo da bude da se prošire te tehnologije, poslovni modeli i ponašanja koje će onesposobiti tržište, združiti znanje, iskoreniti potrebu za radom i gurnuti ekonomiju prema izobilju. Ja bih to nazvao Projekat Zero – jer njegovi su ciljevi sistem–bez-ugljenika (igra reči: ugljenik je osnovni element čovekovog organizma, pa je poenta da se kreiraju sistemi koji potpuno isključuju čoveka – prim. prev); proizvodnja mašina, proizvoda i usluga s nula marginalnih troškova; i smanjenje potrebnog radnog vremena da bi bilo što bliže nuli.

Ako sam u pravu, logički fokus za pristalice postkapitalizma je izgraditi alternative unutar sistema; koristiti vladine snage na radikalan i destruktivan način; i usmeriti sve aktivnosti prema tranziciji – ne ka odbrani slučajnih elemenata starog sistema. Moramo naučiti ono što je hitno, kao i ono što je važno, a to se ponekad ne podudara.

Buduća ekonomija je kreativna open source ekonomija

Moć mašte postaje kritična. U informacijskom društvu, nema misli, rasprave ili sna koji je suvišan – bilo da je začeto u šatoru kampa, zatvorskoj ćeliji ili nad stonim fudbalom u prostoru startap kompanije.

Kao i kod virtuelne proizvodnje, u tranziciji ka postkapitalizmu posao urađen u fazi projektovanja može smanjiti pogreške u fazi izvođenja. I dizajn postkapitalističkog sveta, kao i softver, može biti modularan. Različiti ljudi mogu raditi na njemu u različitim mestima, različitim brzinama, s relativnom autonomijom jedni od drugih. Tako ćemo moći napraviti open source model cele ekonomije. Svaki eksperiment će taj model obogaćivati i on može biti bogat mnogim kontrolnim tačkama, kao što se već rade kompleksni klimatski modeli.

Glavna kontradikcija danas je između mogućnosti slobodnih obilnih dobara i informacija i sistema monopola, kojim banke i vlade pokušavaju da zadrže stvari da budu privatne i komercijalne. Sve se svodi na borbu između mreže i hijerarhije: između starih oblika društva nastalog oko kapitalizma i novih oblika društva koje su naznake onog što dolazi.

Pol Mejson /  The Guardian

Prevod i obrada A.Đ.

Ostavite odgovor