Kreativno nadahnuće najmanje je svestan proces. Obično dolazi iz spoljašnjih izvora, kao proizvod podsticaja koji mogu biti dobro društvo, zanimljivi razgovori, ali često i trenuci dokolice, čekanja, rekreativnih i sportskih aktivnosti i slično. Iznenadno nadahnuće i dalje je nepoznanica za istraživače neuroloških procesa mozga. Međutim, u takvim situacijama mi nedvosmisleno dobijamo signal, a to je intuitivno saznanje. Mozak nađe način da pošalje poruku da neka rudimentarna ideja ima itekako smisla. Telo u tim slučajevima reaguje hormonski i tada osećamo uzbuđenje, drhtanje i ushićenost, pa i euforiju.

Kreativno nadahnuće nije kraj procesa. Sledi misaoni proces transformacije inspiracije, tj. početne ideje u konture kreativnog dela. Potom je veoma važno napraviti kritičku distancu i preispitati ideju, ali i skicu kreativnog dela. Oni se šalju prijateljima i saradnicima i traži se kritika. Kritičnost ove prve publike omogućava puni razvoj ideje i stvaranje održivog umetničkog odnosno kreativnog dela.

Kreativnost je uvek destruktivan proces. Stvarajući novo razara se staro. Potrebno je znati da kreativnost mora imati svoju ustavu, da ne bi otišlo u kič, destrukciju, zloupotrebu ili jednostavno – loš kvalitet. Otuda, svako kreativno nadahnuće mora imati kritički sud prve publike i samog autora, pre nego što zvanično ugleda svetlost dana objave.

A.Đ.