Pod uticajem neoliberalnog koncepta privrede i tržišta kulture, početkom osamdesetih godina prošloga veka u kulturnoj produkciji dominantan je postao anglosaksonski pristup, koji je kasnije prihvatila i Evropska unija (Ekonomija kulture Evropske unije, 2009. godina).

Anglosaksonski pristup forsira termin kreativne industrije, odnosno kreativni sektori. Iako se sam termin oslanja na pojam kreativnosti, koncept kulturne i umetničke produkcije postavljen je u matricu lukrativnih interesa.

Današnje tržište kulture, kao uostalom i tržište uopšte, daleko je od „nevidljive ruke“. Savremeno tržište je veoma kontrolisana lukrativna poluga moćnih korporacija, kao i lokalnih monopola (globalno muzičko tržište vredelo je 33,7 milijardi dolara u 2001. godini, a kontrolisalo ga je devet multinacionalnih korporacija).

Dobar primer za ovu konstataciju možemo uočiti i u obrazovnom sistemu kulturnih praktičara, kod nas i u Evropi. Apsolutno dominira obrazovanje za kulturne menadžere, odnosno predmet menadžment (ista situacija je i kod tema publikacija, istraživanja, međunarodnih seminara i skupova, evropskih diploma i slično).

Osnovni cilj takvog obrazovanja jeste, sa jedne strane, osposobiti kadrove za tržišno gladijatorstvo, a sa druge za sprovođenje određenih kulturnih modela. Nema tu stvarnog prostora, niti teorijskog niti praktičnog, za kritičko mišljenje, za etička, estetska i ekološka preispitivanja.

Samo kreativni sektor u Evropskoj uniji obrnuo je više od 654 milijardi evra u 2003. godini, učestvovao sa 2,6 odsto u bruto prihodu država EU, dok je više od šest miliona ljudi neposredno bilo zaposleno u tom sektoru. U tako kreiranom kontekstu sužava se nekontrolisani prostor za očuvanje i produkciju narodne kulture, etičkih i običajnih vrednosti i umetničkih sloboda. Sve je postavljeno sa ciljem lukrativnosti!

Svako ko misli da istim instrumentima koje koriste kreativne industrije i sektori može da ih nadmudri i eventualno preokrene, u velikoj je zabludi. One raspolažu ogromnim sredstvima, izuzetno osposobljenim kadrovima i razvijenom infrastrukturom od globalnog do lokalnog nivoa.

Jedina realna alternativna snaga danas, koja im može parirati, a pri tome ne ulazeći u direktan sukob, jeste dobro osmišljena kulturna politika, što podrazumeva visok nivo samosvesti i političke odgovornosti nosilaca vlasti. Kulturna politika u kojoj će jedan od glavnih prioriteta biti razvoj novih instrumenata podrške samoodrživosti kulturne posebnosti (kako sopstvenog, tako i drugih naroda) i autorskog umetničkog stvaralaštva. U suprotnom, gubitkom samosvesti u vođenju kulturne politike gubi se prvo kulturni, a na kraju i državni suverenitet.

U kontekstu evropskih država, nordijska društva najbolje razvijaju kulturne modele i modele kulturnih politika u pravcu zaštite sopstvenog suvereniteta. Srbija je daleko od toga, ako se uopšte i može govoriti da sledimo neki model kulturne politike.

Naša politička, ekonomska i medijska oligarhija svojim ponašanjem sve češće pokazuje otvoreni prezir prema sopstvenoj kulturi i umetnosti, svesno je prepuštajući interesima globalnih kreativnih industrija.

Srbija ovde godišnje izdvaja po glavi stanovnika negde oko 15 evra, dok recimo Bugarska oko 40 evra, Mađarska 80, s Slovenija oko 100 evra. Ovde nije samo u pitanju veličina iznosa, veći efikasnost upotrebe sredstava (više od 70 odsto ide na „režijske“ troškove ustanova). U preraspodeli republičkog budžeta za kulturu najmanje se godišnje izdvaja za istraživački rad, svega negde oko milion dinara, a samo nešto više za podršku konkretnim projektima zaštite i razvoja narodne kulture. Uostalom, kakvi su nam bioskopski repertoari, koncertne ponude, TV programi, šta se nalazi u izlozima naših knjižara? Posledica toga jeste da smo na jasnom putu gubljenja kulturnog suvereniteta.

Poslednji očigledan primer su izborne kampanje u kojima se reči kultura i umetnost nisu mogle čuti!

Takvom odnosu političkih struktura doprinose i mnogi naši umetnici, književnici i kulturni praktičari. Dobar primer su brojne izjave i podrške, očigledno lično motivisane, koje su davali i pružali partijama tokom izborne kampanje, a ne istinsko nastojanje za drugačije društveno vrednovanje kulture i uspostavljanje jasno definisanog modela kulturne politike.

 Dimitrije Vujadinović, osnivač i direktor Balkankult fondacije

Izvor: Danas