Postoji nešto istinski privlačno u ideji da s gitarom u rukama prašiš pred neznancima. Taj poriv je neprolazan. Znate ono kad vaš ćale, ujak ili burazer zgrabi oklagiju i pretvara se da svira kao Hendriks? Tad udovoljava ovakvim fantazijama – onim u kojima je naučio akorde, rizikovao u životu i, vrlo verovatno, stigao do planetarne popularnosti. Jer, ako već fantazira o nemogućem, zašto ne bi i malko preterao?
Rokenrol je sloboda, para i nema mnogo
Ali, suština rokenrola upravo i jeste sloboda da se preteruje – u energiji, u emocijama, u demonstriranju jedne posebne vrste snage koja potiče od ideje da nešto što si stvorio možeš da podeliš s drugima. U interakciji između benda i publike ne bi trebalo da bude granica i sve bi trebalo da bude dozvoljeno.
Zašto onda tek poneko uzme instrument u ruke? Zašto još manje ljudi dogura do snimanja albuma, koncerata ili turneja? Naročito su retki oni koji vide neki dinar od toga. Suzimo li kontekst na tranzicionu Srbiju, bavljenje alternativnom muzikom odjednom počne da poprima oblike egzotičnog hobija ili jezivo skupog sporta.
„Tenis je i dalje skuplji“, kaže za Vice Boris Vlastelica, gitarista, pevač i frontmen tročlanog benda Repetitor, čija je garažna mešavina post-punk senzibiliteta, čistokrvnog roka i noise artikulacije nakon dva albuma i nebrojeno mnogo koncerata naišla na gotovo jednoglasno regionalno odobrenje.
„Moguće je zaraditi od ovoga što sviramo, ali bend ili izvođač mora da bude dobar i da mnogo svira uživo. To je osnovni preduslov. Tako će privući publiku, to će generisati i neku lovu, koja nije velika, ali je ipak zarada koja će podržavati dalji rad. Prvih 5-6 godina smo svirali svuda, ali stvarno svuda gde su nas zvali, zato što smo hteli da nas uživo vidi što više ljudi i imamo i sreće da smo bend koji je pre svega orijentisan na koncertne aktivnosti i turneje. To nas najviše loži, a to se jedino još i plaća u muzici“, objašnjava on i dodaje da su albumi potpuno druga priča.
Novca nema u prodaji albuma
„Od prodaje albuma je slaba zarada, jer se prodaje uglavnom na koncertima, izrada dosta košta, ali nama je veoma bitno da imamo ploču i disk, da možeš u ruci da držiš album Repetitora. SOKOJ, kojem svi pripadamo, a da se nismo ni učlanili, trebalo bi da štiti naša prava i zaradu, ali uglavnom se od njih okoristi, bez želje da pomogne izvođačima i bez bilo kakve fleksibilnosti. Naš izdavač iz Slovenije je morao da im plaća prava da bi nam izdao album. Zvanično, to su naše pare koje oni treba da nam proslede, ali kad se izređaju njihov i državni deo, ne ostane ništa, a ni to ništa još nismo dobili“, zaključuje Boris.
Vratimo se sada na početak – idealna slika o bezbrižnoj rok zvezdi deluje kao da pre pripada nekoj modernoj bajci negoli stvarnosti. Kad se koncert završi, pojačala isključe i publika raziđe, treba platiti račune i, ne daj bože, zanoviti opremu. U slučaju članova benda Repetitor, basistkinja Ana-Marija Cupin okreće se dizajnu i crtanju, bubnjarka Milena Milutinović je jedno leto provela obavljajući šljakerske poslove u Americi, jer su ovde premalo plaćeni, a Boris izlazi na pozorišnu scenu, kao u najskorijem slučaju predstave Grobnica za Borisa Davidoviča u postavci hrvatskog reditelja Ivice Buljana.
Novca nedovoljno za ceo bend
Podeliti kintu među šest članova je dvostruko teže, o čemu svedoči slučaj jednako uspešnog beogradskog amerikana benda Stray dogg. Iako je reč o po svim parametrima bendu s pop senzibilitetom, epitet „alternativno“ jednako je prikladan. To, doduše, više govori o ovdašnjim prilikama – bilo koji izvođač koji ne namakne petocifrene zarade po koncertu, u, naravno, stranoj valuti, teško da može da se smatra delom mejnstrima i mora da se dovija kako zna i ume da bi, ako ništa drugo, nastavio da se bavi muzikom.
Za razliku od drugih članova benda Stray dogg, koji su mahom frilenseri u svojim zanatima, njihov frontmen Dukat se potpuno posvetio muzici, uključujući tu i onaj manje zabavan, poslovni deo. Zbog toga i uzima najveći deo novca koji bend zaradi.
Stefan Slavković / Vice.com
