Američki visokoškolski sistem se smatra najboljim na svetu i mnoge zemlje se trude da ga kopiraju, uglavnom bezuspešno. Ali u SAD svakog meseca izlaze knjige poput Krize u kampusima (Crisis on Campus) ili članci o tome da velika ulaganja u privatno visoko obrazovanje nisu isplativa. Mnogi Amerikanci strahuju da će se posle pucanja mehura na tržištu nekretnina isto dogoditi i sa mehurom na tržištu obrazovanja. Troškovi studiranja, pogotovo na privatnim univerzitetima, vrtoglavo rastu: samo tokom prošle decenije školarine su povećane za 25 odsto. Najskuplji koledž u Americi je Sarah Lawrence iz Njujorka. Tu godina studija košta 65.000 dolara (zajedno sa smeštajem i hranom). Ukupan dug američkih studenata trenutno iznosi neverovatnih 1.300 milijardi dolara. To je više nego što svi Amerikanci duguju preko kreditnih kartica. Ako je zaduživanje na državnom nivou možda isplativo, stvari stoje drugačije kada je reč o pojedinačnim sudbinama ljudi. Tri četvrtine Amerikanaca misli da je univerzitetsko obrazovanje prosto preskupo.

Rasprava o eksploziji troškova studiranja tiče se isključivo ekonomskih faktora, a za to se najčešće krive sami univerziteti zbog prevelike birokratije i tobože lenjih profesora i njihovih beskorisnih istraživanja. Pre nekoliko godina magazin Forbes je objavio da je ekonomski sektor „obrazovnog biznisa“ najmanje efikasan. Takva kritika čuje se i u Evropi, pre svega u Velikoj Britaniji. Margaret Tačer je ovako branila svoju politiku visokog obrazovanja: „Svi profesori, izuzev prirodnjaka, inženjera ili predavača na poslovnim školama, u stvari su trockisti koji po ceo dan piju čaj, ako već ne pišu traktate protiv tačerizma za levičarske časopise“. Njen odgovor na tu tobožnju zloupotrebu bila je meritokratska birokratija, koja je trebalo da simulira „tržište“ i „konkurenciju“ na univerzitetima, a praktično je podsticala konformizam i kvantitativno ocenjivanje rezultata istraživanja.

U SAD se taj surovi utilitarizam ispoljava u nacionalnoj opsednutosti skraćenicom STEM, koja se odnosi na nauku, tehnologiju, inženjerstvo i matematiku. Sve druge oblasti smatraju se intelektualnim luksuzom. Nedavno je guverner Severne Karoline rekao da svi koji žele da studiraju rodne studije treba da plate visoke školarine na privatnim univerzitetima; što se njega lično tiče, važni su predmeti koji stvaraju poslove. Čak je i Barak Obama primetio da su daleko korisnije industrijske i trgovačke veštine od diplome iz istorije umetnosti. Kasnije se izvinio profesorki istorije umetnosti iz Teksasa koja ga kritikovala zbog te izjave i rekao: „Istorija umetnosti je bila moj omiljeni predmet u srednjoj školi.“

U Evropi postoji otpor utilitarizmu u visokom obrazovanju – sentimentalna objava unverziteta društvenih nauka i liberalnih veština, koje se diče svojim sokratovskim obrazovanjem navodno nepodložnim svakoj instrumentalizaciji. Još je Alan Blum, poznati kulturalni pesimista iz 80-ih godina prošlog veka, smatrao da se rasprave o obrazovanju tiču isključivo „stanja naših duša“. Trenutno Amerikom putuje posustali profesor književnosti Vilijam Deresijevic i opominje da koledži iz Ivy lige siromašnu američku decu pretvaraju u „poslušne ovce“ koje znaju da planiraju karijeru, ali ne umeju samostalno da misle.

Polarizacija između opsednutosti troškovima studiranja i koristima od obrazovanja sa jedne strane, i univerzitetskog kiča s druge, održava napetost u raspravama o obrazovanja i omogućava lepu zaradu. Roditelji i dalje strahuju za budućnost svoje dece, a sve veći broj kineskih studenata na američkim visokim školama (svaki treći strani student u Americi je iz Kine; daleko iza njih na drugom mestu su Indijci) – ide u prilog tvrdnji da će Kina biti intelektualno najambicioznija nacija 21. veka. Čak i oni koji misle da je rangiranje univerziteta budalaština, krišom proveravaju liste da vide na kom je mestu njihov univerzitet. Profesor književnosti Piter Bruks je nedavno primetio da je neobična ta neprekidna rasprava o obrazovanju u jednoj prilično antiintelektualnoj zemlji kakva je Amerika. Zato što je to i dobar biznis.

Krajem prošlog veka u Americi je pokrenuta kampanja da se „mrtvi beli pisci“ izbace iz školskih programa. Bila je to velika kontroverza u okviru rasprave o političkoj korektnosti, koja danas deluje krajnje idilično, kao da se vodila u nekom intelektualnom raju. Tada niko nije dovodio u pitanje opstanak univerziteta kao takvih. U međuvremenu je došlo do velikih promena.

Egzistencijalna kriza

Egzistencijalna kriza, kako to biva, ne pogađa svetski poznate američke univerzitete. U SAD postoji 4.500 koledža i univerziteta. Procenjuje se da najmanje hiljadu neće preživeti naredni period. Razlog za to treba tražiti u problemu koji pogađa sve univerzitete. Bivši dekan univerziteta Prinston, ekonomista Vilijam Boven to naziva „bolešću troškova“: „Od te bolesti boluje svaka radno intenzivna ustanova koja ne može da podigne svoju ’produktivnost’, kao što to mogu fabrike automobila ili tehnološke kompanije. Njujorški balet je u poslednjih par decenija postao mnogo bolji i uspešnji, ali ne i produktivniji. Isto važi i za predavače na univerzitetima. Ali plate baletana i profesora su uprkos tome pratile porast plata u ’ekonomskim’ sektorima ili su rasle čak i brže.“

Daleko dramatičnije, i skuplje, od porasta profesorskih plata teklo je uvećanje administracije na koledžima i univerzitetima. Benjamin Ginsberg, politikolog sa univerziteta Džon Hopkins, kaže da se u periodu 1975-2005. broj predavača u SAD uvećao za 51 odsto, dok je u istom periodu univerzitetska administracija porasla za 85 odsto. U kategoriji sekundarno zaposlenih administrativaca od strane primarnih službenika došlo je do rasta od čak 240 odsto. Ginsberg ih naziva „dekanovom armijom“ da bi opisao nezadrživo umnožavanje administracije koju postavljaju dekani. Ona obavlja razne, od predavača uglavnom skrivene poslove, koji se tiču istraživanja ili predavanja. Pri tome se odnos broja studenata i profesora u proteklih 30 godina nije menjao: 15 studenata na jednog profesora.

Ipak, glavni razlog za eksploziju troškova i ogroman studentski dug u SAD je nešto sasvim drugo. Najskuplje su škole koje ne završimo. Pedeset pet odsto studenata na državnim višim školama diplomira u roku od 6 godina, dok na privatnim višim školama diplomira svega 60 odsto upisanih (pri čemu je broj studenata na državnim višim školama trostruko veći). Evropljani možda ne znaju da trećina diplomaca na američkim državnim višim školama koji posle dve godine steknu diplomu (što nije isto što i BA diploma za završene studije), nastavlja da studira uz rad (jer samo trećina dobija pomoć od države): mnogi od njih su zreli ljudi sa porodicama ili pripadnici manjinskih zajednica.

Zagovornici slobodnog tržišta u obrazovanju treba da shvate da je situacija još gora na višim školama koje su okrenute isključivo ostvarenju profita. Na njima diplomira samo 25 odsto studenata. Školama „usmerenim na profit“ s pravom se zamera da se lažno predstavljaju i da svoje polaznike – pretežno pripadnike manjina, samohrane majke i veterane – guraju u velike dugove. A troškovi ovih kompanija/univerziteta su dosta mali: nema studentskih domova; iznajmi se nekoliko kancelarija u „poslovnom parku“ kraj autoputa; predavači se zaposle na određeno vreme i plaćaju po učinku; predavanja se često drže onlajn – a imate univerzitet. Međutim, ove kompanije najviše profitiraju od države: državna pomoć za obrazovanje u velikoj meri je razervisana za studente univerziteta „usmerenih na profit“, iako oni nisu posebno „produktivni“ u dobijanju diploma. (…)

Prevod M. Marković.

Izvor Peščanik: Kriza američkih univerziteta