Fleksibilizacija rada daje svoje plodove. Više od polovine zaposlenih u Srbiji angažovano je na privremeno povremenim poslovima, a ona manjina sa ugovorima na neodređeno izložena je rastućem riziku od gubitka posla. Rad je sve manje izvor sredstava za zadovoljenje ljudskih potreba, a sve više generator stresa.

Posao je izuzetno značajan i za one koji ga imaju i za one koji ga nemaju. Za prve zato što im omogućava da zadovolje svoje egzistencijalne, socijalne i psihološke potrebe; a za druge zbog odsustva mogućnosti da te svoje potrebe zadovolje.

Međutim, između prvih i drugih postoje ljudi koje statistika smatra zaposlenima, a koji su neprekidno na klackalici između zaposlenosti i nezaposlenosti: rad na određeno, privremeni rad, povremeni rad, rad s nepunim radnim vremenom, rad od kuće, rad po pozivu, rad na crno, samozaposlenost bez zaposlenih. Klackalicu pomera neizvesnost: da li će i koliko dugo imati posao, da li će od zarade koju dobiju skrpiti kraj s krajem, kako će i od čega živeti kada dođe vreme za penziju… Njihovo stanje je neizvesnost. Prekarnost.

Savremeno lice rada

Neoliberalni koncept razvoja proizveo je ogromnu eksploataciju sveta rada, velika socijalna i klasna raslojavanja, otpuštanje s posla, nezaposlenost, prekarizaciju, privatizaciju javnih službi, uništavanje svih kolektivnih institucija socijalne države, razaranje osvojenih standarda u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva, pad kvaliteta života većine stanovnika, marginalizaciju uloge sindikata i levice, podređivanje nacionalnih država zahtevima ekonomske slobode i interesima transnacionalnih kompanija, tj. procesima globalizacije.

Prekarizacija rada postaje predmet interesovanja stručne javnosti krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada je Međunarodna organizacija rada prepoznala potrebu da se definiše koncept fleksibilnosti i proceni njen uticaj kako bi se pronašli načini za efikasniju borbu protiv nezaposlenosti i nesigurnosti na poslu. Prekarni rad je tada definisan kao atipičan, nestandardan, onaj koji odstupa od standardne zaposlenosti (rada s punim radnim vremenom na neodređeno vreme kod jednog poslodavca).

Šta su prekarni poslovi

Potreba za preciznijim određenjem prekarnog rada dovela je do definisanja dimenzija prekarnosti, tako da su prekarni poslovi: oni ograničenog trajanja ili oni kod kojih postoji visok rizik od gubitka posla; oni koje nedostatak individualne ili kolektivne kontrole nad radnim uslovima, tempom rada i zaradom čine nesigurnim poslovima; poslovi s niskim nivoom zaštite radnih prava i socijalne zaštite; slabo plaćeni poslovi povezani sa siromaštvom i socijalnom isključenošću.

Vremenska, organizaciona, socijalna i ekonomska dimenzija čine koncept prekarnosti multidimenzionalnim, te on uključuje nestabilnost, manjak zaštite, nesigurnost i socijalnu ili ekonomsku ranjivost. Važnost procene prekarnosti preko navedenih dimenzija dobija na značenju ukoliko se sagledaju u kontekstu različitih društava, institucionalnih okvira tržišta rada, pravnih, političkih i ekonomskih mera zaštite radnika i privredne strukture. Po definiciji, prekarni rad je suprotnost (opozit) dostojanstvenom radu.

Sistemska prekarizacija

Fenomen prekarne zaposlenosti ili prekarnog rada na našim prostorima nedovoljno je (pre)poznat i u javnosti i među istraživačima, ali je praksa prekarnog rada i prekarnog zapošljavanja veoma raširena. Podaci zvanične statistike tržišta rada Srbije ukazuju na povećanje učešća nestandardnih oblika rada. U odnosu na 2011, učešće zaposlenih radnika sa ugovorom na neodređeno vreme palo je sa 87,5 procenta na 76,3 odsto u 2016, a u ukupnom broju zaposlenih činili su tek polovinu. Nezaposleni prihvataju ovakav način angažovanja jer je alternativa nezaposlenost (90,4% zaposlenih na određeno vreme ne može da nađe posao na neodređeno vreme; od 42.825 zaposlenih sa evidencije u avgustu 2017, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, 63% je angažovano na privremenim i povremenim poslovima, 25% je zasnovalo radni odnos na određeno vreme, a samo 11% je zasnovalo radni odnos na neodređeno).

Ko je u najvećem riziku od prekarnosti

Prekarni rad je i uzrok nezaposlenosti ‒ većina nezaposlenih (73%) ima radno iskustvo, a radni odnos im je prestao jer su obavljali privremene/sezonske poslove (119.300), ili su dobili otkaz (117.500). U visokom riziku od prekarnosti je više od pola miliona zaposlenih u neformalnom sektoru zbog niskih zarada (ili neplaćenog rada u slučaju članova domaćinstva koji pomažu), odsustva socijalne zaštite i zaštite radnih prava.

Međutim, i zaposleni koji rade na neodređeno vreme sve više su izloženi prekarnosti pre svega zbog rizika od gubitka posla i zarada koje nisu dovoljne da se podmire egzistencijalne potrebe. Još nezavršeno restrukturiranje u javnim preduzećima, racionalizacija javnog sektora kao i donošenje Zakona o zaposlenima u javnim službama dodatno će umanjiti radna prava zaposlenih i povećati percepciju nesigurnosti u sektoru koji se donedavno smatrao oazom zaštićenih.

Posledice po život radnika i radnica

Statistika nam daje tek delimičan uvid u problem prekarnosti: empirijski (referirajući na činjenice i podatke) i evaluativni (referirajući na odstupanja od norme u terminima prava, legislative rada i socijalne zaštite). Ono što se ne vidi jeste čovek, prekarni radnik/ca, posledice koje trpi ne samo on/ona nego i njegova/njena porodica, a za takav uvid je potrebna psihološka perspektiva, odnosno fokus na individualno iskustvo.

Prekarni rad osujećuje zadovoljenje bazičnih (fiziološke potrebe i potreba za sigurnošću) i psiholoških (pripadanje, samopoštovanje i samoostvarenje) potreba čoveka. Niske zarade nedovoljne da obezbede egzistencijalne potrebe (hrana, stan, lekovi), neizvesnost u pogledu trajanja zaposlenja i strah od mogućeg gubitka posla, nemogućnost kontrole nad radom predstavljaju stalni izvor stresa, koji za posledicu ima narušavanje fizičkog i psihičkog zdravlja.

Brojna istraživanja ukazuju na vezu između posla i blagostanja pojedinca: zadovoljstvo poslom povezano je sa životnim zadovoljstvom, srećom i manje psihičkih problema; finansijske brige pogoršavaju stanje kod osoba s mentalnim bolestima; ukoliko posao narušava ravnotežu porodičnog života, javljaju se anksioznost, depresija i alkoholizam; nezaposleni u dvostruko većem broju pate od mentalnih bolesti, imaju viši rizik od srčanog i moždanog udara, češće pate od depresije i anksioznosti, sniženo im je samopouzdanje.

Psihologija prekarne zaposlenosti

Međutim, nije svaki posao bolji od nezaposlenosti, kako nas uveravaju ne samo tvorci politika zapošljavanja već i stručnjaci u oblasti upravljanja ljudskim resursima. I jedni i drugi traže načine da (ne)zaposlene „poprave“ kako bi bili manji trošak za poslodavca ili državu. Za njih su ljudi resurs, a kapital moć. Longitudinalno istraživanje razlika u mentalnom zdravlju (anksioznost, depresija, kontrola ponašanja, pozitivne emocije i generalni distres) nezaposlenih i zaposlenih pokazuje da psihosocijalne karakteristike posla utiču na zdravlje: kada se uzme u obzir kvalitet posla (nivo kontrole, zahtevnost i složenost zadataka, sigurnost posla i adekvatnost zarada) između nezaposlenih i zaposlenih na nekvalitetnim poslovima, ne postoje razlike, ili su nezaposleni boljeg mentalnog zdravlja nego zaposleni na nekvalitetnim poslovima.

Kvalitet posla je ključni faktor u predviđanju mentalnog zdravlja – mentalno zdravlje se poboljšalo kod onih nezaposlenih koji su se zaposlili na kvalitetnom poslu, ali se pogoršalo kod onih nezaposlenih koji su se zaposlili na nekvalitetnim poslovima.

Sarita Bradaš / Mašina