Ser Entoni Hopkins je britanski glumac velškog porekla. Karijeru je počeo kao pozorišni glumac, sa svojih 17 godina, a debitovao je na filmu 1968, u 31. godini. Godine 1991. dobio je Oskara za lik poremećnog psihijatra u filmu Kad jaganjci utihnu. Završio je Londonsku kraljevsku akademiju dramskih umetnosti.

Hopkinsova ličnost je veoma kompleksna. Po sopstvenim izjavama, nasledio je oca melanholiju i introspektivnost a činjenica da je rođen u malom gradu, bez velikih prilika za uspeh, terala ga je na uporan i istrajan rad. Ceo život proveo je bez velikih prijateljstava, jer, kako kaže, voli da bude sam. Kaže da je za njega vreme velika enigma i da misli da mi sve vreme našeg života zapravo sanjamo.

Kako je puno vremena posvetio istraživanju ljudske prirode, za sebe je rekao da kao svaki drugi čovek ima fantomsko jezero nesvesnog ispod svoje lobanje. „Sposoban sam da igram čudovišta, razumem čudovišta i ludake“. Kako je tokom celog svog životnog veka smatrao da ga se ne tiče šta ljudi misle i govore o njemu, zadobio je epitet teške osobe. On sam smatra da su ga dobro opisali. „Život je isuviše kratak da bih se bavio nesigurnošću drugih ljudi, takav sam kakav jesam, i nisam lak. Nikada ne možete verovati ljudskom umu, jer je to smrtonosna zamka“.

Kreativnost se kod Entonija Hopkinsa razvijala kroz njegovu refleksivnu ličnost,  jasne stavove i istrajnost, čitanje i promišljanje drugih i sebe. Kada je imao 74 godine objavio je da je kao devetnaestogodišnjak komponovao valcer. Taj valcer je prvi put izveden, a potom i objavljen na muzičkom izdanju holandskog violiniste Andre Rijua.