“U poslednjih stotinu i pedeset godina korporacija se uzdigla iz relativne anonimnosti i postala vodeća svetska privredna institucija. Danas korporacije upravljaju našim životima. One određuju šta jedemo, šta gledamo, u šta se odevamo, gde radimo i čime se bavimo. Neizbežno smo okruženi njihovom kulturom, ikonografijom i ideologijom. I, baš kao nekada Crkva i monarhija, korporacije se ponašaju kao da su nepogrešive i svemoguće, slaveći same sebe impresivnim zgradama i razmetanjem. One sve više i više utiču na odluke državnih vlasti koje bi ih trebale nadzirati i upravljaju nekada javnim područjima društvenog života. Dramatičan uspon korporacije do prevlasti jedan je od značajnijih događaja u modernoj istoriji, uzevši u obzir i to da prvi koraci ove institucije nisu mnogo obećavali.”

Kako shodno svom zakonski definisanom cilju svaka korporacija mora nepopustljivo i bez izuzetka delovati za sopstvenu korist, Džoel Bakan (Joel Bakan) tvrdi da je svaka korporacija patološka institucija. Njegova knjiga Korporacija: Patološka težnja za profitom i moći u svrhu razlaganja te teze deli se u pet poglavlja u kojima Bakan nastoji odgovoriti na pitanja kako je korporacija postala ono što je danas, kakva je priroda i koje su implikacije njenog patološkog karaktera i njezine vlasti nad društvom i, na kraju, što bi trebalo i što se može učiniti kako bi se smanjio njen štetni potencijal?

Korporacije su osobe

Bakan na brojnim primerima (počeci berzanskih špekulacija u Engleskoj, magnati gvožđa iz devetnaestog veka u Americi, itd.) pokazuje da su korporacije stekle moć kakvu imaju danas onog trenutka kad su one legalno postale “osobe”. Korporacija je kao pravno lice preuzela mesto stvarnih ljudi čije je bila vlasništvo. Rizično poslovanje i nemar za zajednicu, okolina i ljudska prava prouzrokovali su prvi talas negodovanja javnosti, pa je zbog negativnog javnog mnenja tridesetih godina prošlog veka došlo do postavljanja pitanja o društvenoj odgovornosti korporacija.

Danas vodeći ljudi u korporacijama shvataju da se moraju potruditi kako bi ponovo stekli i zadržali poverenje javnosti, a u svrhu toga korporacije se predstavljaju kao humane, dobrotvorne i društveno odgovorne organizacije. Premda je društvena odgovornost novo verovanje korporacije, Bakan pokazuje kako se u načelu ništa nije promenilo: “Ona ostaje onakva kakva je bila u početku, sredinom 19. veka, tj. moderna poslovna institucija, zakonski određena ‘osoba’ zamišljena da vrednuje vlastiti interes i obezvredi moralna pitanja”.

Korporacija se uvek bavila dobrotvornim i filantropskim radom, ali pre je ta velikodušnost bila neupadljiva i sporedna u odnosu na glavni cilj – zaradu. Danas je drukčije. Bakan pritom pokazuje različite perspektive. Npr. Ira Džekson (Jackson) veruje da su takvi stavovi svesni jednog “kapitalizma sa savešću”. Primjer koji navodi je Šelova (Shell) nedavna televizijska reklama “na kojoj samozvana ‘romantična’ ekološkinja Franses Abot-Gvardiola (Frances Abbot-Guardiola) leti helikopterom preko prekrasnih planina i jezera i razgovara s lokalnim stanovništvom u kolibama s krovovima od trave. Zatim sumnjičavo promatra teške kamione s otpadom kako puze netaknutim krajolikom. ‘Ova žena nastoji zaštiti osetljivu okolinu od uništenja naftom i gasom’, priča nam ženski glas s lirskim škotskim akcentom (zacelo je to jedna Grinpis – Greenpeace – antikorporacijska aktivistkinja). ‘Uprkos tome, ona nije protiv naftne kompanije. Ona JESTE naftna kompanija’, i saznajemo da je geološkinja u Shellu”.

Kako Bakan celu svoju knjigu zasniva na razgovorima i intervjuima s eminentnim stručnjacima (Noam Chomsky, Peter Drucker, itd.), pitao je za mišljenje i Miltona Fridmana (Friedman), poznatog nobelovca koji je do svoje nedavne smrti bio ujedno i glavni autoritet na tom području.

Fridman veruje da je društvena odgovornost prihvatljiva samo u jednom slučaju – kad je neiskrena. “Menadžer koji tretira društvene i ekološke vrednosti kao način za maksimalno povećanje deoničarskog bogatstva, a ne kao cilj sam po sebi, ne greši. To je kao ‘kad lepu devojku stavite pred automobil kako biste ga prodali’, rekao je. ‘Cilj nije oglašavanje lepote, nego prodaja automobila’. Dobre namere, baš kao i lepe devojke, mogu povećati prodaju. Fridman priznaje da se s takvim sasvim strateškim načinom gledanja na društvenu odgovornost svi visoki ideali svode na ‘licemerno uređivanje izloga’. No licemerje je vrlina kada služi finansijskom učinku. Moralna je vrlina nemoralna kad mu ne služi.”

Mit društvene odgovornosti

Za razliku od velike većine levih, anarhističkih i antiglobalističkih prigovora na račun korporacije, koji u pravilu stvaraju novu mitologiju dostojnu Rolanda Barta (Barthes), prema kojoj su ljudi koji vode korporacije hladnokrvni i proračunati vampiri, Bakan tvrdi suprotno – da su ti ljudi u većini slučajeva dobri i moralni. “To su majke i očevi, ljubavnici i prijatelji, istaknuti građani u svojim zajednicama, i često imaju dobre a ponekad čak idealističke namere. Mnogi bi hteli da svet bude bolji i veruju kako im posao omogućava da nešto učine u tom smislu. Međutim, uprkos ličnim vrlinama i ambicijama, njihova dužnost kao direktora korporacija vrlo je jasna: oni uvek moraju staviti interese korporacije na prvo mesto i ne smeju postupati u korist bilo koga ili bilo čega drugog (osim ako se takav postupak može nekako opravdati interesima korporacije). Novac kojim barataju i koji ulažu nije njihov. Baš kao što ne mogu tim novcem kupiti sebi vilu u Toskani, ne mogu ga upotrebiti ni da izleče bolesne, ni da zaštite okolinu, ni da nahrane gladne.”

Nov pristup u razumevanju neoliberalnog tržišnog sistema Bakan ne razvija samo kroz sagledavanje svih perspektiva (najbolji je dokaz upravo dokumentarac Korporacija gde se takoreći za jednim stolom pojavljuju gotovo svi glavni igrači kako biznismeni, menadžeri, tako i nobelovci, ekonomisti i kritičari), nego upravo kroz naglašavanje tog legalističkog aspekta u fiziologiji korporacije.

Bakan na taj način uspeva nešto što je retko ko pre njega uspeo – a to je shvatanje notorne Fridmanove pozicije. Naime, Korporacija nam pokazuje da je stari cinik, na žalost, ipak bio u pravu. Većina kritičara Fridmana to još ni danas ne shvata, a najveći je paradoks upravo u tome da je jedan zagovaratelj slobodnog tržišta – onoga što danas nazivamo globalizacijom – sasvim u pravu kad tvrdi da je društvena odgovornost korisna samo onda kad je neiskrena. Drugim rečima, onda kad, uprkos ulaganju sredstava u kulturu, umetnost, nauku, promociju ljudskih prava, ekologije, itd., na kraju služi interesima deoničara. Nije li ta pozicija mnogo realističnija od pozicije onih levičara koji se zalažu za “održivi razvoj”, ulaganja u humanitarni rad, donacije i sponzorstva nevladinog sektora? Jer kod ovih potonjih u većini slučajeva čak ne postoji svest o toj logici društvene odgovornosti. OK, neka kompanija će zbog pritiska “zelenih” doista usvojiti ekološke standarde, ali ne govori li nam pomenuta Šelova reklama da je svaki takav korak na kraju vođen profitom?

Spas u intervenciji države?

Oni koji se zalažu i podržavaju takav tip/mit društvene odgovornosti verojatno ne uviđaju da su sklopili pakt s đavolom. Baš poput lika na naslovnici Bakanove knjige, korporacije često imaju aureolu nad glavom kad promovišu društveno prihvatljive vrednosti, ali istovremeno iza sebe vitlaju repom đavola. Naravno, argument da i neiskrena društvena odgovornost može imati iste efekte kao i iskrena (npr. realno će se doista manje zagađivati okolinu) stoji. Međutim, problem je u tome da zagovornici društvene odgovornosti, kritičari korporacija, ne nameću sopstvena pravila igre, nego korporacija baš poput kakvog postmodernog tržišnog Matriksa inkorporira te subverzivne elemente i uslovljava da se igra po njenim pravilima igre.

Osnovna teza Bakanove knjige sastoji se u tome da su korporacije patološke institucije, poput psihopatske osobe, programirane za izrabljivanje drugih radi dobiti. Da korporacije nisu mnogo različitije ni od totalitarističkih režima pokazuju brojni primeri koje navodi Bakan. Npr. da je General Motors tokom Drugog svetskog rata pomagao Opelu u proizvodnji nacističkih vojnih vozila ili da je IBM svesno prodavao mašine koje su se koristile u koncentracionim logorima (o tome vidi veoma zanimljivu knjigu: Edwina Black IBM and the Holocaust).

Zaključak je Bakanove knjige da je deregulacija oslobodila korporacije od zakonskih ograničenja i da im je privatizacija dala moć da vladaju društvenim područjima iz kojih su pre bile isključene. Do kraja dvadesetog veka korporacija je postala dominantna svetska institucija. A postoji li lepše carstvo za razvoj svih potencijala korporacija nego što je to Hrvatska, obećana zemlja tranzicije i privatizacije?

Ipak, nisam siguran bih li se složio s Bakanovom alternativom, a to je povećanje regulative i vera u nužnost državne intervencije. Naravno, između dva zla – kako kaže narodna – treba birati manje.

Srećko Horvat
Izvor: Zarez.hr

Naslov & adaptacija teksta na srpski dijalekt & slog: Kreativna Srbija
Fotografija Pixabay