Novi bauk se širi svetom – bauk kreativnosti. Kreativni gradovi neumoljivo rastu, kreativne četvrti niču, kreativna klasa luta svetom u potrazi za autentičnim coworking prostorima i sa sobom donosi „ideje vredne deljenja“ i privredni rast. Kompanije razvijaju kreativnost svojih zaposlenih, turistički operateri nude kreativne radionice turistima.

U centru slike ovog „vrlog novog sveta“ nalazi se kreativac – umetnica – kreativni radnik – tragaoci za slobodom i samoostvarenjem kroz kreativan rad. Oni predstavljaju vesnike jednog novog doba. Doba oslobođeno sumornog, sivog i čađavog nasleđa industrijske epohe, koje je za sobom zajedno sa ugljenikom ostavilo ideološke rascepe i koje spremno i hrabro koristi nove, digitalne i inovativne tehnologije za efikasnu, ali dobronamernu, dominaciju nad ograničenjima prirode koja nas okružuje i prirode u nama.

Vesnici te svetle budućnosti voze samovozeće automobile, jedu organsku hranu sa egzotičnim začinima, bez muke (effortlessly) koriste pametne telefone i robotizovane usisivače, žive u pametnim kućama, redovno vežbaju uz pomoć fitnes aplikacija i analiziraju svoje otkucaje srca i kvalitet sna svojim, naravno pametnim satovima. Drugim rečima, na pragu smo sna o potpunoj slobodi od svih stega naše prošlosti, a ono što nas vodi tom snu je kreativnost. Ili nam bar tako obećavaju…

Ideologija kreativnih industrija i šta nam ta obećanja donose

Kao i mnoge pre nje, ideologija kreativnih industrija (dakako ideologija) intenzivno se promoviše kroz tekstove, predavanja i nastupe mnogih naučnika, teoretičara, filozofa i drugih pripadnika i pripadnica globalne intelektualne elite. Obećanja koje donosi, podržana su naizgled ozbiljnim teorijama kao što su „četvrta industrijska revolucija“, „kreativna klasa“, „kreativni gradovi“, „društvo znanja“, „kreativne nacije“ itd. Sve one nastoje da objasne kako smo se „prirodnim“ tokovima društvene evolucije upravo zatekli na pragu nove epohe.

Sve ove teorije duboko su problematične i do danas su mahom odbačene – neretko i od strane samih autora i ranih zagovarača (1). Društvo znanja i informacija? Tek deseti deo novostvorene vrednosti na svetskom nivou odlazi na industrije koje stvaraju znanje i informacije. U poređenju s tim, 40 procenata su finansije.

Nije društvo znanja, već finansijski kapitalizam

Mi ne živimo u društvu znanja, već u finansijskom kapitalizmu. Kreativna klasa? Teza da umetnici, dizajneri i novinari donose blagostanje gde god se pojave, sporna je po mnogo osnova. U osnovi, kreativci dolaze tamo gde postoji prosperitet i jeftin smeštaj, kroz procese džentrifikacije bivaju upotrebljeni za rast cena nekretnina i razvoj turizma, nakon čega su primorani da nastave potragu za novim povoljnim mestom za život. (2)

Digitalna revolucija? Ne samo da još uvek živimo u svetu u kojem su dominantni oblici i načini proizvodnje industrijski, već su trendovi koje donosi takozvana nova industrijska revolucija zastrašujući u pogledu zapošljavanja, uslova rada i nejednakosti. (3)

Otuda, teško da će digitalna revolucija rešiti pitanja društvene nejednakosti, nezaposlenosti i loših uslova rada.

Međutim, ma kako falične bile, ove teorije su odigrale svoju ulogu. Stvoren je mit o novoj epohi kreativnog rada i kreativne privrede, sa kreativnim industrijama u srcu. Da bi se taj mit razgradio, neophodno je podriti njegove tvrdnje, ali i razumeti njegovu političku, društvenu i ekonomsku ulogu u široj mreži značenja.

Kreativne industrije iz kritičkog ugla

Od samog nastanka, politike kreativnih industrija su omiljena meta akademije, a naročito levice i humanistike. Zamerki je mnogo. Kao prvo, neutemeljenost tvrdnji o njihovom ekonomskom uspehu. Statističkim metodama pumpa se vrednost ovih industrija, a u definiciju se uvode konjukturne industrijske grane (Belfiore, On bullshit in cultural policy practice and research: notes from the British case).

Recimo, u izveštajima Svetske banke, pored umetnika, muzeja, radija i dizajn kompanija (već šareno društvo) mesto u kreativnim industrijama imaju i kladionice, industrija nameštaja, kazina… Kao drugo, neutemeljenost obećanja o velikim mogućnostima za sve. Iako kreativne industrije stvaraju privid meritokratije i jednakih mogućnosti, veliki broj radnika i radnica u kreativnim industrijama širom sveta (a naročito u zemljama globalnog juga) suočava se sa ograničenjima rodne, klasne, rasne i drugih strukturnih nejednakosti.

Istraživanja iznova pokazuju da su kreativne industrije, baš kao i sve druge, bremenite strukturnim nejednakostima i u njima najviše najboljih mesta ima za muškarce srednjih godina i bele kože (O’Brien i drugi, Are the creative industries meritocratic?). Kao treće, značajna kritika upućena je instrumentalizaciji i menadžerizaciji kulture i umetnosti, te merenja njihove efikasnosti i uspešnosti kroz ekonomski i statistički merljive indikatore.

Na taj način, priča o kreativnosti je zapravo u drugom planu, a stvaranje ekonomski merljive vrednosti u prvom. Kao četvrto, odbačeno je naivno obećanje „meke moći“ koje kreativne industrije, a posebno filmska i muzička produkcija, imaju u međunarodnim diplomatskim odnosima. Naime, međunarodni brend, ugled i uticaj zemalja kao što su SAD, Velika Britanije ili Francuska, nisu posledica „meke moći“ stečene kroz masovnu globalnu kulturu, već posledica značajnog vojnog, ekonomskog i neo-kolonijalnog prisustva na globalnoj sceni.

Međutim, rana kritika kreativnih politika i kreativnih industrija neretko propušta da uvidi dublje implikacije ovih politika, odnosno da ih dovede u vezu sa drugim politikama koje zajedno čine novonastalu ideologiju. Drugim rečima, nije ključni problem kreativnih industrija to što lažno predstavljaju stvarnost, već što to tako dobro rade. Ako kreativne industrije nisu ono što se čini, šta su onda i kako možemo objasniti njihov dolazak u javnu arenu i gotovo hegemonski status danas?

Postpolitika i kreativne industrije

Kako bismo razumeli politički potencijal diskursa kreativnih industrija, pogledajmo kakav je efekat taj diskurs imao u svom rodnom okruženju. U pripremi za političku kampanju, Toni Bler putuje u Australiju i tamo se upoznaje sa najnovijim političkim dešavanjima koja obuhvataju razvoj nečega što su Australijanci nazvali kreativnim industrijama (u pitanju je bio zapravo pokušaj da se australijske kulturne industrije – a najviše film – odupru američkim kulturnim korporacijama, otuda u pitanju je sasvim drugi tip politike).

Po povratku u London, Bler daje zadatak Krisu Smitu, budućem ministru kulture, da pripremi politike kreativnih industrija kojima će povratiti uticaj na kulturnu politiku koji je sa Umetničkim savetima tradicionalno mali u Britaniji.

Međutim, kreativne industrije u Blerovoj kampanju dobijaju mnogo važnije mesto. Naime, njegova politika “trećeg puta” koja je navodno imala zadatak da napusti ideološke podele na levicu i desnicu, a zapravo da partiju približi konzervativnijim glasačima sa jedne strane i krupnim finansijerima sa druge (otuda moglo bi se reći da izneveri levicu), dočekana je sa mnogo kritike na levici i unutar njegove stranke.

Upravo kao simbol optimizma i napuštanja zastarelih ideologija, Bler pokreće veliku kampanju „Kul Britanija“, u kojoj nastoji da „rebrendira“ zemlju promovisanjem umetnika, otvaranjem muzeja, podrškom popularnoj kulturi i slično.

Po dolasku na vlast 1997, u manifestu o ulozi umetnosti i kulture Toni Bler je napisao “Predugo su umetnost i kultura bili na margini. Predugo je vlada bila nesvesna njihovog potencijala. To mora da se promeni, i naša partija će to i učiniti.“(4)

I zaista, kultura i umetnost kao simbolička oruđa staju na izvestan način na čelo politike i sugerišu da novo vreme kreativnosti i prosperiteta dolazi. Cilj je bio da se pokaže ekonomska potentnost ovog „sektora“ koji treba da postane model razvoja i drugima.

Međutim, Blerova administracija ne promoviše kreativne industrije kao nekakav apstraktni narativ. Pod plaštom nauke i raconalnosti u vođenju politike (tzv. evidence based policy), statistički se oblikuje sektor kreativnih industrija u koji se ubrajaju nespojive delatnosti kao što su državni muzeji i velike IT korporacije ili samostalni umetnici i velike muzičke producentske kuće. Takav spoj se pravi da bi se ukrstile sa jedne strane „kul“ delatnosti poput umetnosti i sa druge ekonomski potentni sektori muzičke produkcije, filma, advertajzinga, mode i informacionih tehnologija. Time se sugeriše da sve ono što je kul istovremeno pravi pare (naravno i obrnuto, što ne pravi pare nije kul).

Ono što je važno u ovakvom političkom obrtu,  jeste udaljavanje od politike kao nužno ideološkog prostora, i okretanje ka post-političkom prostoru u kojem strukturne, ekonomske, geopolitičke i identitetske razlike nisu posledica nejednake raspodele moći i resursa, već ličnih želja, potencijala, preferencija i talenata.

Istovremeno, taj obrt dodatnu vrednost daje „neutralnim“, „objektivnim“ (hard facts) merenjima koja treba da zamene „neutemeljene“ preterano uzavrele i emotivne rasprave koje su u osnovi svakog zaista demokratskog političkog života.

Od krize ka sreći

Pored političkog potencijala, još mnogo važniji potencijal diskursa kreativnih industrija jeste njegova uloga u domenu kulturne logike kapitalizma, odnosno poželjnost takvog diskursa za one koji učestvuju stvaranju bogatstva. Naime ključni problem sedamdesetih i osamdesetih, za koji su kreativne industrije došle „kao poručene“, jeste paradoks kapitalizma da je sa jedne strane zasnovan na vrednim, marljivim i radu okrenutim radnicima, menadžerima i kapitalistima, a sa druge strane zahteva milione raskalašnih potrošača koji se prepuštaju užicima koje im isti taj sistem prodaje.

Kako je Danijel Bel (The cultural contradictions of capitalism) pisao sedamdesetih, protestantski duh kapitalizma nije usklađen sa potrošačkim društvom. Da bi kapitalizam nastavio da se neumorno razvija, potrebni su subjekti koji će istovremeno da neumorno rade i neumereno troše – jer što se brže taj točak proizvodnje i potrošnje obrće, to se više profita stvara.

Taj subjekt je upravo heroj kreativnih industrija. Dizajneri, naučnici, slikari, programeri, kopirajteri, advertajzing i PR stručnjaci  – svi oni koji „vole ono što rade“ i spremni su da sebi nametnu radnu disciplinu na kojoj bi im zavideli i mnogi menadžeri u fabrikama (rade danju, noću, nedeljom, praznicima, kod kuće, u javnom prevozu, u parku, na plaži, uredno i savesno koriste kalendare, podsetnike, pametne agende i to do liste i pohađaju off i online seminare i kurseve za povećanje sopstvene produktivnosti i efikasnosti ne bi li ispoštovali rokove ka kojima sami hrle).

Istovremeno – podjednako važno – svoj pošteno zarađen novac vole da isto tako obilno troše na udaljena putovanja, vrhunsku zdravu i kreativno spremljenu hranu, skupu conscious modu, celonoćne žurke i provode, lokalne pijace, pivske sajmove i izložbe savremene umetnosti. Ako ugrabe nešto slobodnog vremena, rado će i kopati i trgovati kriptovalutama, a možda će neku i sami stvoriti.

Diskurs kreativnih industrija deo je kulturne transformacije rada

U tom smislu, diskurs kreativnih industrija i kreativnog privređivanja deo je svojevrsne kulturne transformacije rada koja odgovara na ključne probleme sa kojima se kapitalizam danas susreće. Kao što Dejvis piše u Industriji sreće, jedan od ključnih izazova kapitalizma danas nije otpor, već naprotiv, nedostatak radnog entuzijazma i motivacije (oličenim u novim oblicima „fikusiranja“ na poslu, odsustovanjima zbog „burn-out-a“ i slično).

Dakle, čitava srednja klasa koja je legitimisala kapitalizam izgubila je volju za radom, a bez učešća ove grupe proizvođača i potrošača, nema kapitalizma. Obećanja kreativnog, oslobađajućeg, samoaktuelizujućeg, flow rada upravo su tu da umesto troškova za lečenje depresije budu pilula za buđenje i ekonomsko upreganje populacije. (5)

Istovremeno, kreativne industrije i čitav diskurs kreativnog rada oslobađaju kapitalizam od jednog dela najtežih kritika upućenih na njegov račun – da obesmišljava rad, otuđuje radnike (od sebe, svog rada i drugih radnika) i ubija autentičnost ljudskog postojanja (Boltanski & Chiapello, The new spirit of capitalism).

Otuda kompanije postaju sve zainteresovanije za sreću, lični razvoj i kreativnost na radnom mestu, menjaju svoje kadrovike za direktore za sreću (tzv. Chief happiness officer), promovišu prisutnost (eng. mindfulness) na radnom mestu i projektuju nove uzore koji ne nose kravate, dolaze na posao kasno i u patikama i donose svojim akcionarima ogromna bogatstva.

Novo lice kapitalizma je srećni, mladi i kreativni direktor-multimilijarder. Divljenje koje se pokazuje njima nikada nisu doživljavali njihovi sivi i učmali prethodnici (da li je iko znao imena generalnih direktora Dženeral Motorsa, Tojote, Exona, Morgan & Stenlija kao što danas znamo za Cukerberga, Bezosa, Džobsa i druge).

Prekarijat kao oblik kontrole

Do sada je svima jasno da ne može svako da uspe u ovoj novoj igri mladih multimilijardera i ludih umetnika-pop ikona koji prodaju svoje radove za milionske sume. Međutim, upravo u situacijama neuspeha diskurs kreativnog rada i radnika pokazuje još jednom svoj politički potencijal.

S obzirom da je izrazito voluntaristički (izražava verovanje da je čovek sam na osnovu sopstvene volje i delovanja stvara svoju realnost) i individualistički (promoviše snažnu individuu koja se ne oslanja na druge – tzv. neoliberalni self) negira potrebu za organizovanim oblicima podrške i pomoći u slučaju neuspeha. Ako ste uspeli, sami ste za to odgovorni i bićete slavljeni, ako ne uspete, sami ste za to odgovorni i niste deo javne brige.

Takvi, individualizovani i prekarni radnici zapravo odgovaraju trenutnim neoliberalnim državama koje nemaju budžete niti mehanizme da se staraju o blagostanju svojih građana i građanki – države koje su sa jedne strane otuđile soptvene izvore finansiranja kroz privatizaciju, a sa druge dodatno liberalizovale svoja tržišta za najveće aktere kroz deregulaciju. Istovremeno, oni su uzorni radnici i korporacijama koje žele samostalne, samoisceljujuće, motivisane, srećne, efikasne i produktivne radnike i radnice.

Gubitak slobode kroz slobodu

Stoga u politikama razvoja kreativnih industrija nema mesta za radničke sindikate i unije, kolektivne ugovore i minimalne plate. Svako za sebe dogovara uslove rada u skladu sa svojim sposobnostima. Naravno, strukturne nemogućnosti čitavih segmenata populacije da ravnopravno pregovaraju o svojim uslovima rada prosto nisu deo javne pažnje, jer se ne uklapaju u herojski mit o kreativnim radnicima.

Tako, upravo u spoju poželjnosti i prestiža kreativnog zaposlenja radnika i radnica i potrebe vlasnika kapitala da se ostvaruju ogromni profiti na globalnom tržištu, nastaje novi vid eksploatacije (tzv. fleksploatacija).

Kao što Izabel Lori piše (State of Insecurity: Government of the Precarious), ovakva prekarna pozicija radnika nije više specifičnost „kreativnih zanimanja“, ona postaje zapravo opšte mesto i predstavlja novi način masovnog upravljanja. Sa jedne strane, osećaj stalne neizvesnosti i nesigurnosti rada stvara jedan novi radni moral koji nalaže stalnu brigu o samozapošljivosti koja sa sobom nosi čitav niz „vođenja računa“ o sopstvenom životu, odnosima, izgledu, zdravlju.

Jer, ako ste stalno u potrazi za poslom, život se pretvara u neprekidni intervju sa poslodavcem, u stalnu ispitivačku situaciju u kojoj se treba pokazati što boljim, lepšim i na svaki drugi način prilagođenijim aktuelnim zahtevima tržišta rada. Istovremeno, takav osećaj, pomalo kontradiktorno, stvara potrebu za zaštitom. Umesto ravnomernije raspodele bogatstva i snažnijeg oporezivanja najvećih aktera, prekarnim radnicima se nudi zaštita od imigranata, terorista, manjina i raznih „drugih“ koji nasrću na njihove već ograničene poslove.

Dakle, diskurs kreativnog rada i kreativnih industrija sa jedne strane organizuje radnu snagu sugerišući samozapošljavanje, preduzimljivost, preduzetništvo, inovacije, takmičarstvo kao puteve do slobode. Sa druge strane, on omogućava i dalje podstiče ostvarenje ekonomskih sloboda za vrlo uzak krug ljudi, dok svima drugima oduzima slobode i prava i poručuje da se potrude malo više.

Goran Tomka
Višnja Kisić

Reference:

(1) Nakon što je napustio mesto ministra kulture, čak je i Kris Smit (Valuing culture. Speech delivered at the ‘Valuing culture’ conference 2007) priznao da su preterali, kao i da ovaj pristup „crpi životnu snagu kulturi“, a svoj tadašnji govor zaključuje pozivom da se vrednost umetnosti i kulture shvata mnogo šire od bilo kakvog kvantitativnog merenja.
(2) Čak i Ričard Florida, autor čuvenog Uspona kreativne klase (2002), u svojoj novoj knjizi (sa pod naslovom Kako u našim gradovima raste nejednakost i produbljuje se segregacija) priznaje da je precenio neke efekte kreativne klase i zanemario neke druge aktere koji se nalaze na margini (kreativnih) gradova (The new urban crisis: How our cities are increasing inequality, deepening segregation, and failing the middle class and what we can do about it, 2017).
(3) Klaus Švab, inače osnivač Davos konferencije koji bi se teško mogao okarakterisati kao ljuti kritičar kapitalizma, u prošlogodišnjoj knjizi upoređuje Detroit i Silikonsku dolinu – centre nove i stare američke industrije – i pokazuje da sa gotovo istim prihodima, današnje IT korporacije zapošljavaju gotovo 10 puta manje zaposlenih nego njihove preteče 1990. godine (Schwab, The fourth industrial revolution, 2017).
(4) Takav obrt je danas gotovo sveprisutan. Od Emanuela Makrona do Ane Brnabić, nova generacija mladih, obrazovanih, savremenih političara koji „napuštaju podele“ i „prave mostove“ uvek pokazuje interesovanje za kreativne industrije, dok sa druge strane urušava radnička prava.
(5) Mnogi autori u takozvanoj post-work struji kritičke teorije tvrde da bi sa postojećim nivoom tehnološkog razvoja, ali uz drastično različitu raspodelu, rad za novac mogao da bude prevaziđen. Naime, da bi roboti mogli da većinu otuđujućih, monotonih, niskoplaćenih poslova pokriju i da obezbede osnovne životne namirnice za sve ljude. Naravno, kada bi postojalo kolektivno vlasništvo nad robotima i kada bi se plodovi njihovog rada ravnomernije delili. Međutim, u takvom sistemu ne bi bilo mesta za multimilijardere, što je očita prepreka za takav pravac razvoja. Za više, vidi: https://www.theguardian.com/news/2018/jan/19/post-work-the-radical-idea-of-a-world-without-jobs.

Tekst objavljen uz dozvolu autora. Naslov i neki podnaslovi, kao i slog članka su urednički oblikovani.
Članak je prvobitno objavljen na portalu Kultura.ba.

Fotografija Steve Johnson / Pixabay